Društvo

Otišao vajar dobre nade

Z. N. - S. J. M.

17. 09. 2014. u 09:08

U 74. godini, preminuo Vuk Bojović, jedan od najpoznatijih i najkontroverznijih Beograđana. Preporodio beogradski zoo-vrt, borio se za njegovo očuvanje i proširenje. Bio vrstan umetnik, šarmer preke naravi, oštrog jezika i zlehude porodične sudbine

VUK Bojović, vajar i skoro tri decenije direktor Beogradskog zoološkog vrta, preminuo je u 74. godini. Mnogo je priča ispričano i polemika ukršteno o njegovoj možda ponekad i prekoj naravi, oštrom jeziku kojim je ratovao u javnosti, najčešće sa vlastima, boemskoj crti, teškom dinarskom karakteru, životnoj filozofiji, sinovima, drugarstvu u kafani, ali Vuk je s vremenom postao prepoznatljiva beogradska ikona. U svakom slučaju, bio je najpoznatiji Vuk u zoološkom vrtu.

Može se slobodno reći da nema mnogo ljudi kojima je Bog podario širok osmeh, veliko srce i zlehudu sudbinu, kao što je Vukosavu Vuku Bojoviću.

Rođen je u Pljevljima, 18. decembra 1940. godine, a odrastao u selu Zminica. Otac Luka je bio učitelj, ubili su ga partizani 1943, jer je podržavao četnički pokret.

Vuk je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu diplomirao i magistrirao vajarstvo. Prvo je bio slobodan umetnik. Napravio je više od 30 bista, među njima i biste narodnih heroja NOB, poput Save Kovačevića i Veljka Vlahovića. Kasnije je predavao na Višoj trgovačkoj školi, gde je bio i direktor od 1982. do 1986. godine. Sa te pozicije prelazi na mesto direktora Beo zoo-vrta i to u periodu, kako je sam pričao, kada niko nije hteo da se prihvati tog posla.

Za 28 godina, koliko je bio na njegovom čelu, preporodio je Beo zoo-vrt. Od mesta gde su životinje živele u teškim uslovima, u oronulim i oštećenim zgradama, napravio je uređenu oazu praktično u centru grada. Prostor je obnovljen, uređene su staze, ograde, povećan broj životinja. Ipak, sve vreme Bojović je tražio da se vrt proširi na još sedam hektara Donjeg grada, koje je zauzimao pre Drugog svetskog rata, ali za to nikada nije bilo dobre volje, a pre tri godine vlasti su zaključile da bi tako nešto ugrozilo Beogradsku tvrđavu kao spomenik kulture.

Beogradska i srpska javnost poznaje ga po gotovo nestvarnoj moći kojom je komunicirao sa životinjama, na neki, samo njemu poznat način. U svetu instinkta i nemuštog jezika kojim je komunicirao sa ovim divnim stvorenjima, Bojović je maestralno uspevao da se sporazume, tačno osećajući njihove muke i nezadovoljstva.

SMENA I PENZIJA

TOKOM maja iz Skupštine grada su dolazile indicije da će Vuk Bojović biti smenjen sa mesta direktora zoološkog vrta, koje je pre nekoliko godina postalo gradsko preduzeće. Kasnije, u junu, pominjao se i odlazak u penziju, ali niko se nikada nije otvoreno uhvatio ukoštac da te kabinetske najave i sprovede.

Vuk Bojović je nadenuo ovom mestu ime „Vrt dobre nade“ i potpuno ga je preobratio, iz jednog zapuštenog vrta u krajnje atraktivan beogradski prostor. Vratio mu je život i lepotu. Njegovo životno delo bilo je i detaljno asfaltiranje svih ulica u vrtu, svaka od njih dobila je ime po nekom od dobrotvora koji su pomogli ovom životinjskom azilu, a zapošljavao je stručnjake i veterinare iz celog sveta, poput legendarnog Maige, tamnoputog čuvara vrtnog mira.

Vuk nas je dok smo razgovarali sa njim, vodio kao kroz vremeplov, kroz različite priče iz prošlosti ovog mesta. Tokom Drugog svetskog rata nacističke bombe su prvo pale na vrt, a čuvari su bili u velikoj nevolji jer su se zveri razbežale kroz grad.

- Tada ste mogli da vidite medveda na Dorćolu ili noja na Terazijama - pripovedao je Bojović. - Čuvari su, u očajanju, morali da pucaju u razdražene i uplašene životinje kako ne bi nasrnule na, ionako izbezumljene ljude. Tada, 6. aprila 1941. godine, mnogi Beograđani su se sklonili u vrt, upravo u zimovnike za zebre, gde su pretpostavili da ih nemački projektili neće ugroziti, i upravo tamo su mnogi stradali.

Bojović je, zajedno sa ginekologom dr Dušanom Stanojevićem, pravio sjajne eksperimente, kada je zadivio mnoge kolege iz sveta, jer su uspevali da mnoge životinje u „Vrtu dobre nade“ dobiju potomstvo, iako to nije bilo uobičajeno, a ti njihovi potomci su danas uveliko žitelji ove beogradske oaze.

Nikada se nije nepovratno udaljio od svoje matične profesije vajarstva i pomno je pratio šta se događa u svetu umetnosti.

Nije tajna ni da je oronuo tokom poslednjih godina, pritisnut nevoljama koje su se nemilice obrušile na njega. Večito isterujući svoju pravdu, u koju je duboko verovao, dugo je štrajkovao glađu braneći „svoj“ zoološki vrt, i tada je ozbiljno narušio zdravlje, što više nikada do kraja nije mogao da ispravi. Gubitak mlađeg sina ga je dodatno okrunio, dok je stariji, Luka, i danas u zatvoru u Španiji. Teško mu je padalo to što nije uspeo da odvrati starijeg sina od „usijanog beogradskog asfalta“.

PASTIR U BEOGRADU Čuvena je anegdota da je Vukova majka Jovanka, kada je čula da će raditi u zoološkom vrtu, rekla: „Odhranila sam te i odškolovala uz silnu muku, završio si najviše škole, a sad ćeš da čuvaš životinje u Beogradu. To si mogao da činiš i ovde na Durmitoru, bez škole“.

Na Art televiziji je napravio nekoliko stotina emisija „Art boemije“, koje su s vremenom postale kultne, pokazujući kako, kao vrhunski intelektualac, ume da izabere atraktivne goste i još bolje teme.

Večiti šarm „čuvara tajni“ zoološkog vrta odražavao se i kroz savršena imena koja je nadevao svojim i beogradskim ljubimcima. Jedna od fotografija koja je ovih dana obišla svet upravo je slika sa pustinjskom lisicom koju je držao u naručju. Dabome, već po Vukovom duhovitom receptu - lisica je nazvana Romel.

SAOPŠTENjE ZAPOSLENIH U BEOGRADSKOM ZOOLOŠKOM VRTU

Čovek snage i mudrosti

„VRT dobre nade“ ostao je bez čoveka koji je 28 godina našem zoološkom vrtu davao i dobrotu i nadu. Pre skoro tri decenije jedan vajar, rođen u lepotama Žabljaka, ljubav prema umetnosti dopunio je ljubavlju prema životinjskom svetu i arhitekturi. Od tada je svih ovih godina Vuk Bojović na specifičan način vajao i izvajao istinski najživotniji deo beogradske kalemegdanske tvrđave. Danas tog vajara više nema.

Mi, zaposleni i volonteri beogradskog zoološkog vrta, žalimo ne samo za odlučnim, visprenim i energičnim čovekom kako ga je javnost znala. Mi smo našeg direktora poznavali kao čoveka koji celim svojim bićem, svojom snagom i mudrošću inspiriše na rad, predanost i stručnost. Radni dani sa Vukom Bojovićem su bili bogatstvo kojim se retko ko može pohvaliti.

UKROTIO SAMIJA

U urbanu legendu ušao je kada je dva puta iz vrta bežao legendarni majmun Sami, kojeg je srčano jurio po dorćolskim ulicama i krovovima, uspevajući miroljubivo da ga vrati u sigurnost njegovog „doma“. Kasnije, kada je Sami preminuo, Vuk ga je sahranio u vrtu i podigao mu spomenik. U jednom intervjuu, pre četiri godine, izrazio želju da mu posle smrti srce bude sahranjeno pored Samija.

SINOVI

Stariji Luka, uhapšen je u Španiji u februaru 2012. i trenutno se nalazi u pritvoru. Protiv njega se na Iberijskom poluostrvu vodi krivični postupak za nekoliko dela. Srbija je nadležnima u Španiji poslala zahtev za izručenje, zbog optužbi da je učestvovao u ubistvu Branka Jevtovića Jorge i pokušajima ubistva Andrije Draškovića i Zorana Nedovića Šoka.

Luku Bojovića, Tužilaštvo za organizovani kriminal označava kao nekoga ko je stao na čelo „zemunskog klana“ posle ubistva vođa Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića, u martu 2003.

Mlađi sin, Nikola, ubijen je u aprilu prošle godine u centru Beograda. Za ovaj zločin prvooptuženi je Slobodan Šaranović, kome se na teret stavlja da je unajmio nekoliko osoba kako bi ubili Nikolu kao osvetu za likvidaciju svog brata Branislava, za koju optužuje Luku Bojovića. (N. B.)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (53)

Zeki

17.09.2014. 09:14

( 135 ) ( 7 )

Saucesce porodici.

( 135 ) ( 7 )

Mirko

17.09.2014. 09:15

( 142 ) ( 6 )

Poslednji pozdrav Vuce i hvala na svemu do neba!

( 142 ) ( 6 )

Marko

17.09.2014. 09:25

( 195 ) ( 10 )

Zbogom legendo,sta si sve pretpeo dobri covece napade sa svih strana ,Bog neka ti podari Carsvo nebesko zasluzio si bio si i ostacec legenda.Legende zive vecno.Zbogom legendo

( 195 ) ( 10 )