Moja uloga u priznanju Hrvatske

Vratimo se još jednom na istoriju odnosa Habsburg-Srbija. Voleo bih da vas pitam koliko je još članova habzburške porodice živo u Evropi?

– Oh, mnogo, sasvim mnogo, iako postoji interni krug ljudi moga doba. Verovatno ste nedavno čitali ovaj članak u časopisu Ekonomist koji je objavljen u tzv. Habsburškoj sudbini? Ja imam posebnu prednost u tome što imam svoju decu kod kuće. Šta više, veoma sam ih obrazovao politički – vodio ih na sastanke i slično – i oni su svi politički zainteresovani tako da mogu da računam na mnoge od njih. I ako bih nestao… znate, jedan od mojih sinova, Georg je sada šef mađarskog Crvenog krsta i veoma je popularan.

Mađarske nacionalne svečanosti se održavaju na dan Svetog Stefana 20. avgusta. Svake godine jedna od najvećih procesija u Budimpešti organizuje se upravo tom prigodom. I tamo je uvek prisutno na hiljade, stotine hiljada ljudi i ta se svečanost razvila u neku vrstu popularnog nadmetanja raznih ličnosti iz javnog života Budimpešte, tako da je to neka vrsta godišnjeg opštenarodnog referenduma.

Pre tri godine ovaj događaj je bio za mene veliki dan jer je to bio dan kada je moj sin Georg dobio više aplauza nego ja.

Pre oko 90 godina Austro-Ugarska je doživela slom i na izvestan način ju je nasledila višenacionalna država Jugoslavija koja se sada i sama raspala. Vidite li nekakvu paralelu između te dve propasti?

– Postoje naravno paralele. Znate, moramo prihvatiti te stvari kakve su i pokušati da ih što je mogućno više povežemo – ali ne tako da dobijemo centralističku državu, već pre kao deo veće zajednice sa zajedničkim interesima. Znate, takva je zajednica upravo veličanstvena Evropska unija: zadržati nezavisne države, ali kao bliske prijatelje u miru unutar takve naše zajednice.

Posle toliko godina, da li vi kao „intelektualni dobitnik i pobednik“, ako se tako može reći, osećate zadovoljstvo što ste bili sve vreme u pravu?

– Veoma sam srećan zbog takvog razvoja događaja, ali ni na koji način ne smatram da su to bile moje vlastite ideje. Uglavnom mislim da se ono što se dogodilo – dogodilo zato što su ljudi tako hteli i ne sanjama da se vrati nešto što je bilo što sada hoće da vaskrsnu nešto što je bilo. Ako to učinimo većim, snažnijim i posebno bezbednijim, to će biti ključni dobitak.

Vi ste bili veoma snažan pobornik nezavisnosti Hrvatske. Zašto ste se osećali tako bliskim sa Hrvatima?

– Pa, poznavao sam ih mnogo. Bio sam u Hrvatskoj kao jednoj od prvih zemalja koja se oslobodila: bio sam veoma blizak sa Hrvatima i ranije za vreme celog perioda imigracije u SAD. Tamo je bilo veoma mnogo Hrvata i ja sam se oduvek brinuo za njihove interese.

Od samog početka bio sam blizak Hrvatima upravo zbog toga što sam ih bolje poznavao.

Da li ste podržavali antikomunističke hrvatske disidente u Titovo vreme?

– Naravno, iako su neki njihovi krugovi stvoreni posle Drugog svetskog rata i nisu svakako bili ekstremisti. Nažalost, bilo je i ekstremista, na primer, Ante Pavelić i njemu slični, ali to je nešto drugo.

Da li ste se sreli sa Franjom Tuđmanom pre nego što je postao predsednik Hrvatske?

– Sreo sam ga u upravo u to vreme. Sreo sam ga prvi put kada su jugoslovenske jedinice još bile u Zagrebu i kada je još bilo oružanih sukoba, onih tragičnih dana pucnjave. Ja sam već bio u Hrvatskoj i otišao sam da se sretnem sa Franjom Tuđmanom. Nisam se baš sreo samo sa njim. Pre bi se moglo reći, razgovarali smo o stvarima koje su se ticale budućnosti… Vidite, postojalo je još jedno malo ostrvo okruženo jugoslovenskim snagama u Zagrebu… Zatim sam veoma energično radio na tome da Hrvatska bude što je mogućno pre i brže priznata.

Nemački ministar inostranih poslova Genšer bio protiv takvog priznanja?

– Naravno. Na početku je bio, ali ja sam sa Franjom Tuđmanom razgovarao o jednoj stvari – i mislim da je to bio ispravan pristup – o tome da najpre dobije podršku cele Arapske lige. Sećam se bila je jedna veoma zabavna noć, bio sam sa Tuđmanom, razgovarali smo o tome kako da se postigne priznanje Hrvatske kao države i konačno sam izneo ideju o Arapskoj ligi koja je imala velik uticaj. Mislio sam direktno na kralja Maroka – Hasana. Tuđman je odmah shvatio da je to dobar način kako da dođe do priznanja. Tako sam krenuo direktno iz Zagreba u Rabat da se vidim sa marokanskim kraljem. Sastanak je bio, mislim, u 10 sati naveče. I želeo sam da odmah iznesem ideju o tome da arapske zemlje treba da budu među vodećim u priznavanju Hrvatske kao države. Sreo sam se sa kraljem i on je bio veoma zainteresovan za ovo pitanje i impresioniran mojom idejom, pozvao je premijera Filalija, koji je bio isto tako njegov ministar inostranih poslova i ostali smo od 10 do 2 sata po ponoći u razgovoru o tom pitanju. Tek posle toga sam saznao da je Jaser Arafat imao zakazan sastanak sa Hasanom u isto vreme kad i ja. I morao je da čeka puna četiri sata dok smo kralj i ja, kasnije i ministri jedan za drugim – razgovarali o pitanju priznavanja Hrvatske. Arafat je sve vreme sedeo u čekaonici. Kralj Hasan je bio sjajan čovek.

Da li vam je obećao priznanje?

– Oh da, potpuno.

Šta vas je navelo na zaključak da bi se podrška arapskog sveta mogla pokazati tako bitna u priznavanju Hrvatske?

– Prvo, zbog toga što sam znao da postoje izvesni problemi za Arape koji bi se mogli rešiti i drugo, poznao sam kralja Hasana prilično dobro, a sa sobom sam poneo sasvim korektne argumente.

Da li je to bilo pre evropskog priznanja Hrvatske?

– Da, to je bilo na početku.

A, da li ste vi uticali na nemačku odluku da Nemačka bude prva.

– Pokušao sam, ali Genšer je bio protiv.

Međutim, Nemačka je bila prva zemlja koja je priznala Hrvatsku?

– Tek posle toga.

Tako ste u međuvremenu otišli kod Arapa?

– Da.

Da li je Nemačka znala da vi to radite?

– Svakako da nije!

Da li poznajete jednog od najuticajnijih ljudi koji su iz emigracije radili na otcepljenju Slovenije, Franca Bučara?

– Da, od samog početka. Vidite, ja sam bio kod Bučara pre nego što je rat završen. Imali smo komisiju u Evropskom parlamentu u kojem su se razmatrala pitanja jugoistočne Evrope. Stoga je upravo ta komisija bila ta koja je pozvala Slovence, naročito Bučara i još nekog momka, čini mi se šefa Socijalističke partije, da dođu u Evropski parlament. Posle toga Bučara su komunisti žestoko napadali, oni su još bili na vlasti u Sloveniji. Bučar je preuzeo veliki lični rizik na sebe jer su želeli da ga udalje sa univerziteta, itd.

Vi ste mnogo godina sarađivali sa Bučarom.

– Naravno. I sa Tuđmanom takođe.

Kada ste shvatili da će se Jugoslavija raspasti?

– To je bilo prilično jasno uvideti spolja. Vidite mnogo bolje i više kada ste na vrhu planine. I onda shvatite da nema nikakve alternative. Najpre sam bio zainteresovan svojevremeno za borbu između Tita i Draže Mihailovića. Najpre sam bio za Mihailovića, jer je on bio prvi koji je počeo borbu. Posle toga događaji su išli drugim tokom.

Bruno Krajski, nekadašnji austrijski kancelar, smatrao je Jugoslaviju nekom vrstom monarhije austrougarskog stila. Otišao je čak dalje pa je Tita nazvao poslednjim habzburgovcem.

– Apsolutno je tako, to je sasvim tačno. Znate, sećam se razgovora između krajiških Srba i hrvatskih rukovodilaca. Bili su veoma inspirativni u to vreme – na obe strane incidenti.

Susret sa Josipom Brozom

Da li ste se ikada sreli sa Titom?

– Sreo sam ga jednom, ali samo kratko.

Kakav je utisak ostavio na Vas?

– Nisam bio mnogo srećan. Ne mislim da postoje razlozi za sumnju u to da je uradio neke dobre stvari, ali na drugoj strani nisam voleo njegovu Komunističku partiju. Prvi kontakt imao sam sa grupom titoista koju je predvodio nekakav Drinkan Kornfeld. Naravno, on je bio Jevrejin i bio je oficir u austrougarskoj vojsci. Sreo sam ga čisto slučajno. Išao sam u Francusku, vozio auto duž Klermon-Ferana. Na padinama pri spuštanju iznenada me je neko pozdravio rekavši: Predstavljam Vam se, ja sam Drinkan Kornfeld, bivši potpukovnik austrougarske vojske… Tako smo počeli razgovor. Bilo je to vreme španskog građanskog rata i on mi je rekao da zajedno sa Josipom Brozom prenosi oružje iz Francuske španskim republikancima.

NASTAVIĆE SE