Teorija zavere i „Edipov efekat“

U tekstu „Teorija zavere umesto religije“ (Danas, 14. 04. 2014) gospodin Slobodan Divjak je pokrenuo neka pitanja koja su važna za opstanak našeg društva, a na koja ovde želimo da se nadovežemo.

Teorija o društvenim procesima kao posledici zavere je veoma raširena i u sebi sadrži vrlo malo istine. Iako ne postoje empirijski pokazatelji koji bi svedočili o globalnim zaverama, to ne znači da ne postoje zaverenici i njihovi pokušaji da „preduprede zavere“. Samo kada teoretičari zavere dođu na vlast, ona (zavera) postaje nešto poput teorije koja objašnjava stvari koje se zbilja dešavaju. Hitler i Gebels su verovali u zaveru sionskih mudraca: kada su došli na vlast, rešili su da je preduprede, da je spreče svojom vlastitom protivzaverom. Za razliku od samog Karla Marksa, „vulgarni marksisti“ su verovali u zaveru kapitalista, pa su njihovu zaveru sprečili sopstvenom protivzaverom: Lenjin ju je započeo pljačkanjem kapitalističkih banaka i ubistvom carske porodice Romanov. Te su se protivzavere završile logorima i gulazima i milionima ubijenih ljudi.

Naši staljinisti, zarobljenici teorije zavere, toliko su mrzili kapitalizam i zapadno građansko društvo, da su posle Titove smrti, umesto da nas uvedu u EU (odnosno EZ), odlučili da nas ograde od Evrope. Imali su samo jedan problem: 80 odsto javnog mnjenja videlo je budućnost Srbije (Jugoslavije) u EZ. Zato su se oni od 1980. doskora bavili onim što se u sociologiji zove „Edipov efekat“, tj. samoostvarujuće proročanstvo: „Narode, pomozite nam da se ostvari naše slavenofilsko proročanstvo: kulturno-politička nezavisnost od Evrope!“ Danilevski je 1871. u knjizi „Rusija i Evropa“ zaključio da je započeo sumrak Evrope (njenog kulturno-političkog modela) i uspon ruskog kulturno-istorijskog načina življenja. Šta se sa Rusijom i Evropom događalo u periodu 1871-2014 – svi vrlo dobro znamo.

Da bi se ovo proročanstvo ostvarilo, u Srbiji je trebalo iskoreniti kritičko mišljenje i zdrav razum. Kako to postići? Jednostavno: podsticati kič i šund, podsticati kolektivističke ideologije marksizma i fašizma, koje su za svog najvećeg neprijatelja smatrale građansko društvo, individualne slobode i demokratski sistem vladanja, podsticati čovekove iracionalne, mračne sile – savez između mača i crkve – i, naravno, sprečavati razvoj naučne teorije saznanja. Kad nauci i školskom sistemu u nekom društvu oduzmete njihovu istoriju, filozofiju, etiku i teoriju saznanja, onda nauka i tehnika u tom društvu postaju kuća ni na nebu ni na zemlji, postaju puka skela, koju svaki, pa i najmanji povetarac lako ruši. Savremena društva i države, međutim, u životu opstaju zahvaljujući nauci kao svom nervnom sistemu i krvotoku. U takvoj anticivilizacijskoj klimi počele su bujati, kao pečurke posle kiše, brojne generacije mladih ljubitelja teorija zavere.

Ako na osobu koja danas nema razvijeno analitičko i kritičko mišljenje deluje kakva žestoka emocija (a u poslednje 24 godine takvih je prilika kod nas bilo na pretek!), na scenu stupa „naše“ arhaično iskonsko mitsko iskustvo naših prapredaka. I naš savremenik počinje da deluje u skladu sa tim praiskustvom. Stvar je u tome da prava podloga za mit nije misao, nego osećaj; osim toga, za razliku od kritičkog mišljenja, koje je analitičko, mitsko mišljenje uvek je sintetičko i mističko. Svet mita je uvek dramatičan – to je svet akcije, svet uvek sukobljenih sila. U svakoj pojavi mit otkriva borbu tih sila. Svi su događaji ili prijateljski ili neprijateljski, dobroćudni ili zloćudni, privlačni ili odbojni. Na ovako subjektivno izgrađene predstave o konspirativnoj teoriji „svega“ u društvu dolaze potom analogije i pseudoobjašnjenja koja daju privid istinitosti, koji s jedne strane treba da kompenzuje doživljeni emocionalni naboj, a s druge strane treba da zadovolji naše psihološke želje za objašnjenjima naših sopstvenih neuspeha i slabosti. Lako se da zaključiti da je sve to postignuto po cenu praznoslovlja i opasnog dogmatizma. Konspiracija se projektuje na spoljašnje grupe, pripadnike drugih nacija, rasa, na kulturne, političke, religijske, seksualne manjine, na druge starosne grupe…

Ima samo jedan način borbe protiv ovakvog misaonog virusa (koji zaobilazi empirijska, logička i epistemološka pravila zaključivanja) a to je put prosvećenja sviju, prenošenje analitičkog kritičkog metoda mišljenja iz nauke u svakodnevne pore života. Moramo se ponovo kretati na tragu Volterovog i Hjumovog nauka da se uspešno društvo može izgraditi samo tamo gde će razum, putem otklanjanja grešaka, učenja na greškama, odneti pobedu nad glupošću i predrasudama. Glavna karakteristika čoveka nisu ni njegova metafizika, ni njegova fizička priroda, nego je to pre svega njegovo delo – rezultati njegovog rada!