Na policama počiva čak 525 urni

SVAŠTA se zaboravlja u Srbiji. Kišobrani, ključevi, godišnjice, obećanja, ali i - pokojnici. Ukupno 1.285 urni s pepelom predaka potomci nisu preuzeli od 1966. kad je počeo da radi krematorijum na groblju Lešće. Zbog nedostatka prostora u ovom „birou za izgubljene pokojnike“ 760 urni je pre nekoliko godina položeno u betonske kasete u vrtu sećanja.

U ostavi krematorijuma ostavljeni su pokojnici kremirani posle 1996. za koje postoji veća verovatnoća da će ih se neko setiti. U međuvremenu su stizali i novi, pa danas na policama stoji 525 urni „na čekanju“.

Oko dva promila kremiranih pokojnika godišnje ostaje „neraspoređeno“, kažu u JKP „Pogrebne usluge“. U okviru te statistike nalaze se urne 60 žena i 48 muškaraca koje nisu podignute od početka 2013. do danas. Imena na hladnim posudama s pepelom ne govore ništa o sudbinama ljudi koji su bili nečija deca, roditelji, rođaci...

- Svaka urna ima svoju tužnu priču, nemoguće je dati uopšteno objašnjenje ove pojave. Psiholozi su kvalifikovaniji da objasne „zaboravljanje“ pepela pokojnika u narodu koji se ponosio kultom predaka - kaže Danilo Bjelica, rukovodilac Radne jedinice groblje Lešće sa krematorijumom. On se trudi da uređenjem večne kuće naših predaka učini dostojanstvenijim i potomke, a iz istog razloga ne želi da otkriva detalje sudbina iz urni.

- Tajne ovog mesta nikada ne zastarevaju. Ljudi i posle nekoliko decenija dolaze da dostojno sahrane pretke. Ljudska duša pamti i kad razum pokušava da zaboravi - kaže Bjelica.

Zato u JKP „Pogrebne usluge“ imaju razumevanja i čuvaju urne i privatnost potomaka mnogo duže od zakonom propisanih šest meseci, ističe Bojana Kisin, zadužena za odnose s javnošću.

- Bilo je slučajeva da porodica iz objektivnih razloga nije mogla da ispoštuje zakonski rok. Često zbog materijalnih teškoća, seobe u inostranstvo ili smrti onoga koji je trebalo da pruzme urne. Nekada po pepeo pokojnika dolaze i daleki potomci podstaknuti osećanjem da moraju da ispune obavezu prema precima. Nedavno je iz inostranstva došao čovek da preuzme urnu iz 1986. godine - kaže Bojana Kisin.

U upravi groblja Lešće kažu da mnogi od zaboravljenih pokojnika imaju rodbinu u inostranstvu.

- Mnogi ljudi su emigrirali i u trenutku smrti bližnjih nisu imali novca da dođu i da finansiraju sahranu. Pare su često slali rodbini, a iz priloženog se vidi da rođaci nisu uvek ispunili obavezu do kraja. Ima i naših ljudi u tuđini kojima je lakše da podnesu misao da ih urne čekaju na polici, nego da su položene u zemlju bez njihovog prisustva - kaže Bjelica.

Međutim, ima i pokojnika koji su posthumno žrtva neispunjavanja obaveza i najobičnije bezobzirnosti.

- Imate udruženja koja se reklamiraju „vaše je samo da umrete, a sve ostalo je naša briga“, a posle kremacije se ne javljaju. Poznata je i priča o pokojnicima koji su ugovorom o doživotnom izdržavanji obavezali nekoga da ih sahrani, a ovi su prištedeli na kupovini grobnog mesta i ostavili nam urne - kaže Bjelica.