Ugledajmo se na Škote

Uprkos postojanju Zakona o zadužbinama i fondacijama (2010), nemamo još uvek jake fondacije koje bi mogle da popune prazan prostor, iako Zakon veoma jasno opredeljuje za koje opšte korisne ciljeve se mogu osnivati fondacije i zadužbine, među kojima su za nas ovde relevantni sledeći ciljevi – socijalna i zdravstvena zaštita i briga o deci i mladima. Šteta što Zakon nije dao zamah ovom procesu tim je veća jer je Srbija imala tradiciju u zadužbinarstvu i filantropiji, a posebno je ovaj proces dobio zamah nakon Prvog svetskog rata. Zašto, modernim jezikom rečeno, imamo danas tako nejako razvijen koncept socijalno odgovornog poslovanja, a opet, za kratko vreme uspemo da sakupimo nekoliko stotina hiljada, pa i miliona evra za odlazak nekog deteta na lečenje van zemlje?

Možda odgovor leži u tome što smo majstori kampanjskog rada, što se u haosu i improvizacijama lakše snalazimo, umesto da imamo jasno uspostavljena pravila za svakog pojedinca, građanina i da ga kroz različite podsticajne mere motivišemo da na principima solidarnosti redovno participira radi opšte dobrobiti, a posebno ranjivih grupa stanovništva. Po razvijenom konceptu dobročiniteljskog rada nadaleko su poznati Britanci. Oni imaju i svoj Institut za prikupljanje novčanih sredstava (Institute of Fundraising), koji je publikovao Kodeks (dobre) prakse u prikupljanju sredstava (Code of fundrasing practice). I u tom kodeksu detaljno uređuju sve aspekte ove važne aktivnosti, kako bi se zadržalo poverenje građana, a njihovi predlozi pretočili u primere dobre prakse.

Na početku Kodeksa pravi se jasna distinkcija šta mora, odnosno čega se moraju pridržavati oni koji sredstva prikupljaju, jer na to obavezuju sasvim određeni propisi, a kako bi trebalo da se postupa, iako ne postoje izričite zakonske obaveze. I baš velikim slovima se kroz ceo Kodeks ističe šta mora, a šta bi trebalo. Detaljno se utvrđuje kad i kako se prihvata novčani poklon, kako se postupa sa darodavcima ogromnih svota novca, kako se građani kontaktiraju da učestvuju u nekom događaju koji ima humanitarni karakter, pa sve do preciziranja kako se novac prikuplja na ulici ili „od vrata do vrata“ i sa koliko godina se i deca mogu uključiti u takve aktivnosti. Kodeks reguliše naravno i postupanje u slučaju sumnje na eventualno pranje novca putem donacija, jer to može da naškodi reputaciji filantropske organizacije.

Kolika je stvarna ekonomska snaga filantropskih organizacija na Britanskom ostrvu ilustrovaću primerom organizacija iz Škotske, s obzirom na to da Škotska ima oko 5,2 miliona stanovnika i može se, na našu žalost, samo po tom kriterijumu upodobiti sa Srbijom. U Škotskoj, naime, ima preko 23.700 dobrotvornih organizacija, čiji ukupni budžet iznosi oko 10 milijardi funti godišnje. No, nije ni u Škotskoj (kao i u celom Ujedinjenom Kraljevstvu) uvek bilo ovako. Zbog siromaštva većine stanovništva, u 19. veku su nicale dobrotvorne organizacije, koje su osnivali bogati industrijalci, kako bi se nadomestilo odsustvo državne podrške za najranjivije kategorije stanovništva. Međutim, iako je od tada država na tom prostoru značajno unapredila i pravni okvir i mere podrške, dobrotvorne organizacije se i dalje vide kao vitalni deo, naročito zdravstvene i socijalne zaštite. Neki će dodati da ima još bar sedam miliona Škota samo u SAD, i da i oni dosta ulažu u svoju zemlju.

Možda je teško i, možda nepotrebno, da pravimo sličan kodeks, mada bih uvek glasala za to. Međutim, postoji jedno rešenje koje se već godinama predlaže kao potencijalni izvor za finansiranje organizacija civilnog društva u Srbiji. To je predlog da se merama poreske politike motivišu ne samo pravna lica već svaki pojedinac, pre svega, zaposlen, da ima interes da ulaže za humanitarne ciljeve.

Tako se u analiziranoj ostrvskoj zemlji na svakih 10 funti donacije oslobađa pet funti prihoda za oporezivanje. I to se čini putem platnog spiska. Time se obezbeđuje stalan i pouzdan iznos sredstava za određenu donatorsku organizaciju, za koju se zaposleni opredeli, a ta organizacija onda može da pravi planove o očekivanim sredstvima i da planira aktivnosti. Time se jača društvena odgovornost svakog pojedinca i podstiče ljudska solidarnost. I nemojte podlegati opštim mestima da su Škoti škrti. Očigledno da nisu, već su samo racionalni, organizovani i iznad svega solidarni.

Autorka je politikološkinja