Kako to izgleda biti ljudsko zamorče?

Elis je potom saznao za honorarni posao koji bi mogao da pokrije cenu prstena – za svega par sati. Jedina loša strana bila je to što bi posao mogao da dovede do samoubilačkih misli, psihoze, nesanice i hipertenzije. Uprkos tome, odlučio je da se prijavi.

Jongkuist, dvadesetjednogodišnji student novinarstva na Univerzitetu u Nebraski, postao je subjekt u kliničkom testiranju leka protiv depresije. Ovim potezom, Jongkuist se pridružio prvim borbenim redovima farmaceutskog testiranja.

U ovoj ulozi ljudskog zamorčeta, proveo je dve nedelje na lokaciji za testiranje u Nebraski, gde je imao zadatak da svake subote u 7 časova proguta malu belu pilulu pod budnim očima doktora i dva člana osoblja.

„Proveo sam i gore vikende u svom životu“, tvrdi Jongkuist.

Ovo je bio deo prve faze ispitivanja nekog leka koja za cilj ima da utvrdi da li je lek bezbedan i da li postoje neki neželjeni sporedni efekti.

Tokom jednog od pregleda Jongkuist je izjavio da ima problema sa gasovima. Sada na njegovom kartonu pored njegovog imena stoji i „problemi sa nadimanjem“.

On je deo male grupe ljudi širom SAD koji iznova biraju da budu bodeni, testirani i bolesni kao ljudski pokusni kunići u kliničkim testovima. Dobro je plaćen, katkad i do 2.000 dolara za nedelju dana, ali rizici ponekada mogu biti takođe veliki – pojedini kandidati ostatak života mogu provesti sa određenim zdravstvenim problemima.

Ukoliko se ispostavi da je lek bezbedan, on može da pređe u drugu i treću fazu testiranja na pacijentima kako bi se videlo da li je efektivan i kako bi se odredile doze njegovog uzimanja. Ovi tipovi testiranja uglavnom uključuju hiljade učesnika.

Bez obzira na moguće altruističke motive, ljudi na ova testiranja prvenstveno pristaju zbog novca.

Tomi Dorniš kaže da je 20.000 dolara koje je zaradio na ovim kliničkim testiranjima pomoglo da plati knjige, nastavu i troškove života dok je bio na Univerzitetu Nebraska. Bez njih, morao bi da napusti fakultet i pronađe stalan posao.

On učestvuje u njegovoj osmoj studiji u poslednje tri godine i kaže da je samo jednom osetio neprijatne sporedne efekte leka kada su mu koža i beonjače požuteli. On smatra da život zamorčeta nije za svakoga i da je ponekada potrebno davati uzorke krvi na svakih 15 minuta.

Iako se ovo čini kao lak način da se dođe do novca, vrlo često je u pitanju riskantan poduhvat, a manjak zvaničnog nadgledanja mogao bi da ljude stavlja u znatno veću opasnost od sporednih efekata leka. Ovo samo znači da je tokom godina bilo nekoliko skandala povodom testiranja lekova.

"Vol strit žurnal" je 1996. godine pisao da farmaceutska kompanija Eli Lili koristi beskućnike alkoholičare kako bi testirala novi lek. Danas se od probnih subjekata traži da pokažu dokaz o adresi stanovanja.

Među najnehumanijim testiranjima na ljudima svakako je studija o sifilisu Instituta Taskigi u Alabami.

Američka javna zdravstvena služba je 1932. godine regrutovala 399 Afroamerikanaca sa sifilisom. U pitanju su uglavnom bile siromašne osobe koje su na to pristale zbog obećanja o zdravstvenoj brizi, koja im je nuđena do kraja života.

Istraživači su muškarcima rekli da pate od „loše krvi“ i nikada im nisu izlečili sifilis, čak i kada je penicilin postao dostupan kao lek četrdesetih godina prošlog veka.

Međutim, pravila su od tada znatno pooštrena, a učesnici su zaštićeni.

Klinička istraživanja predstavljaju veliki deo izuzetno skupog procesa odobravanja leka, koji u proseku košta 1,2 milijarde dolara, a testiranja čine između 45 i 75 odsto te sume.

Foto: Image courtesy of ponsulak / FreeDigitalPhotos.net