Slobodan Vuković: Samo da nas veliki ostave na miru

PRVI svetski rat opredelio je sudbinu Srbije sve do danas, a odnos prema njoj, kako velikih sila, tako i „jugoslovenske braće“, ponavljao se po istoj matrici u sva tri rata (Prvom, Drugom i tokom devedesetih), smatra Slobodan Vuković, upravnik Centra za sociološka istraživanja Instituta društvenih nauka u Beogradu.

Kako navodi u dve poslednje knjige („Srpsko društvo i ekonomija 1918-1992.“ i „Etika zapadnih medija: antisrpska propaganda devedesetih godina 20. veka“) od samog početka Srbiju su pratile iste optužbe, koje su dolazile iz različitih izvora - da je hegemonistička, uzurpatorska, da iskorišćava severozapadne republike, devedesetih da je fašistička, a Jugoslavija, koja je smatrana njenom tvorevinom, zvana je „tamnicom naroda“. Te optužbe dolazile su iz Austrogarske, Hrvatske i Slovenije, Nemačke, pa čak i Kominterne.

- Kominterna se 1924. zalagala za izdvajanje Hrvatske iz Jugoslavije, što je prihvatila KPJ, a generalni sekretar Milan Gorkić je bio za da se Italiji i Mađarskoj ustupe neke teritorije da bi se „srušila hegemonistička srpska buržoazija“. CK KPJ pozdravlja ustaški pokret protiv „srpskih okupatorskih vlasti“ u Lici i Dalmaciji. Komunistička partija nije birala sredstva da dođe na vlast, po cenu komadanja vlastite zemlje. Ti stavovi zadržani su do raspada Jugoslavije.

Sastavni deo takvih odnosa prema Srbiji su i najnoviji pokušaji da se revidira istorija i prekroji slika o početku Prvog svetskog rata - da se Gavrilo Princip proglasi za teroristu, a Srbija za izazivača rata.

- U to vreme za 30 godina ubijeno je više od 50 zvaničnika u svetu. I ništa nije izazvalo takvu istorijsku lavinu kao ubistvo Franca Ferdinanda. Austrougarska je bila velika i moderna država sa više od 50 miliona stanovnika, koja je živela u stalnom strahu od ruskog faktora na Balkanu. Nas su videli kao istočnjake, kao ljude bez kulture i tradicije, kao mračni istok suprotan evropskoj civilizaciji. Revizija Prvog svetskog rata počela je odmah po njegovom okončanju, da bi kasnije utihnula i obnovila se pred raspad SFRJ. Mada su Nemci potpisali da su krivci za rat, kasnije su pokušavali to da izmene.

* Kako?

- Za vreme Drugog svetskog rata pokradena je ogromna arhivska građa iz Srbije da bi se izbrisala njihova krivica. Pred raspad Jugoslavije ponovo oživljavaju priče da su Srbi krivci za Sarajevski atentat i rat. Nemačka u integrisanoj Evropi postaje ekonomski najmoćnija, i njena negativna uloga pokušava se gurnuti pod tepih. Učešće ove zemlje u razbijanju Jugoslavije bilo je odlučujuće. Amerika se tek kasnije uključila.

* Koji su povodi za taj stalni, uporni negativni odnos?

- Osim stalne nemačke želje za prodor na istok i jugoistok, oni su razbili Jugoslaviju i zato što je bila simbol propasti Austrougarske. A da bi je razbili, morali su da je demonizuju, Srbe proglase za teroriste, a zemlju za poslednju oaza komunizma u Evropi. Osim poraza u Prvom, Nemci doživljavaju poraz i u Drugom svetskom ratu. Nije tu naš doprinos odlučujući, ali u odnosu na broj stanovnika doprineli smo više nego neke druge evropske zemlje. Naravno, tu je i pranje sopstvene fašističke prošlosti, i prozivanje Srba kao fašista. U njihovim novinama se forsira stara priča da su Slovenci i Hrvati bili iskorišćavani u bivšoj Jugoslaviji i da su demokratski orijentisani.

* Zašto se opet pokreće pitanje revizije?

- Nemačka je moćna država i biće sve moćnija. Ona se oslobađa velikog američkog pritiska i pokušava da izbriše svoju krivicu za Prvi svetski rat. Ne bi me iznenadilo da za deceniju ili dve pokuša to i za Drugi. Još je Klinton rekao da je uzrok Drugog svetskog rata Prvi, i da nije bilo Prvog ne bi bilo ni holokausta!

* Srbija je iz tog Velikog rata, kako su ga onda zvali, izašla opustošena, sa desetkovanim stanovništvom i razorenom privredom, ali sa neobjašnjivo snažnom željom da se ujedini u Jugoslaviju. Ta želja će je, kako kažete, skupo koštati...

- Njena politička elita nije znala šta se iza brda valja, nije znala šta se dešava okolo, posebno u Hrvatskoj. Želela je da ujedini Srbe na Balkanu, a Srpska radikalna stranka je još 1888, dakle 26 godina pre rata, stavila to u svoj program kao cilj. Slovenija je morala da uđe u zajedničku državu jer je već počela da se germanizuje, a i Hrvatska bi bila raskomadana ili svedena na nekoliko županija. Prvih pet godina oni doživljavaju neviđen privredni razvoj. Velika inflacija topi dugove, vlada potražnja za robom koje nema. Sa velikim zaštitnim carinama Hrvati i Slovenci, čija privreda, za razliku od srpske, nije bila uništena, napreduju. Kasnije se to niveliše, ali su severozapadni narodi zauzeli bolje startne pozcije, a pri tom, nezadovoljni uslovima ujedinjenja, sve vreme kukali. To su radili do konačnog razdruživanja. Razmirice između Srba i Hrvata su došle do takvog usijanja da je kralj Aleksandar dva puta razmišljao o amputaciji Hrvatske.

* Zašto su Srbi konstantno trpeli takve napade? Italijani i Mađari tridesetih godina finansiraju kampove iz kojih se regrutuju ustaše koje vrše terorističke napade.

- Razlog je jednostavan - tamo je živelo veoma mnogo Srba. Drugi razlog je želja da se pobedi Austrija, koja je kao opasnost visila nad nezavisnošću Srbije još od kneza Miloša. Trvenja rastu s ekonomskom krizom, koja kod nas stiže sa zakašnjenjem od dve godine, baš kao i sad. Ali tada je država brže i pametnije reagovala. Ona spasava industrijska preduzeća i ulazi sa svojim kapitalom. Problem nastaje kad legalizuje stvaranje kartela. Sedamdeset odsto kartela je iz Slavonije i Hrvatske. To iscrpljuje standard ljudi u siromašnim krajevima i siromašnih na severozapadu.

* Kad se pogleda taj period, vide se mnoge sličnosti sa današnjim. Recimo, često su se menjale vlade.

- Između dva rata izmenile su se 42 vlade, a samo u prvih deset godina 27 vlada i 123 ministra. Ekonomski programi bili su vezani za ličnosti, pa su se menjali kako su se menjali nosioci vlasti. Zato nije postojala konzistentna ekonomska politika, koja bi rešila probleme. Nestabilne vlade su problem svih zemalja sa manjkom demokratije. Država je bila mlada, sa još nerazvijenim institucijama. Ni mi danas, dvadeset godina od razgradnje Jugoslavije, nemamo čvrste institucije, sve su na klimavim nogama, pa zamislite kakve su tek bile tada! I dan-danas svi segmenti života zavise od političkih lidera.

* Zašto toliko volimo vođe, kao da smo maloletni?

- Zato što se do danas nismo oporavili od Prvog svetskog rata i tog strašnog gubitka, koji se posle samo nastavljao. Sledi užasan bratoubilački rat, od 1941. do 1951, ne samo između različitih naroda, već i između komunista i građanske klase...

* To sve ne može biti opravdanje za sliku koju ste u svojim knjigama opisali: nije postojala profesionalna birokratija, već su državni službenici bili pod jakim partijskim uticajem, pa za nerad niko nije odgovarao, što je siromašilo državu. Od tada se ništa nije promenilo.

- Nije jer nismo imali normalan razvoj. Pre 1914. Srbija je bila uređenija država i bila je manja razlika između nje i Evrope nego sada. U međuvremenu desila su nam se dva svetska rata, komunizam i razbijanje države, sankcije. Ne znam da li bi to izdržale mnogo veće nacije. Sankcije su uništile celokupnu srpsku privredu, a dotukla ju je naopaka privatizacija. Kako se odatle vratiti? Beograd je jedini evropski grad koji je u prošlom veku bombardovan pet puta (1914, 1915, 1941, 1945, 1999). Imali smo veoma moćne neprijatelje Nemce i kao narod nismo uspeli sa njima da se sporazumemo. Nismo nikog imali da nas zaštiti. Mali smo, i kao što smo bili mali 1389. da se suprotstavimo turskoj sili, tako smo mali i kasnije da se suprotstavimo ostalima. Taman nešto krenemo da gradimo, kada nas istorijski tok prekine i opet se vratimo unazad.

* Zašto posle života sa narodima koji nas nisu voleli i ekonomski nas iskorišćavali u dve Jugoslavije, opet žalimo za tom državom i do kraja smo se borili da opstane?

- Oni su stalno kukali da su iskorišćeni, mada su bili u prednosti. Prirodno je da razvijeni iskorišćavaju nerazvijene, ali ne i da onaj koji iskorišćava kuka. Srbi su na mnoge stvari pristajali zato što su uložili velike žrtve u nastanak Jugoslavije. U Prvom ratu gine 1.240.000 ljudi (prema najskromnijim procenama 850.000), između ostalog, za ujedinjenje. Nismo mogli da odustanemo od ideje koju smo tako skupo platili. I u Drugom svetskom ratu opet najviše stradaju Srbi. Zato Srbi Jugoslaviju brane i devedesetih.

* Ali, zašto je danas jugonostalgija najveća kod nas?

- Zato što je kulturna i ekonomska elita iz „kruga dvojke“ imala kuće po hrvatskom i slovenačkom primorju, i zato što su vršili svakodnevnu propagandu. Naravno da su oni najbolje živeli u vreme Broza, mogli da putuju, bili su dobro plaćeni, poslušnici u sistemu. „Deca komunizma“ ovde nikad nisu prestala da učestvuju u političkom i društvenom životu.

* Kako vidite naše odnose sa bivšim jugoslovenskim republikama u budućnosti?

- Biće dobri jer će nas na to opet naterati spoljni pritisci. To će biti ključni uslov za naše integracije. U međuvremenu će splasnuti i antisrpske strasti u okruženju. Ni prijateljstva, ni neprijateljstva nisu večita.

- Oni su sprovodili restriktivnu politiku, stalo im je da se vrate dugovi, bez obzira kako ćemo mi to preživeti. A mi smo na takve aranžmane pristajali jer smo od 1945. trošili više nego što smo proizvodili i stalno smo imali platni debalans. Naša politička elita bila je potkupljiva jer nije imala suveren ekonomski osnov. Dolazili su ljudi sa ulice, „šetači“ željni promocije. Uvek je htela za sebe više nego što joj pripada i što je društvo moglo da izdrži.

* A zašto je narod trpeo takvu elitu?

- Zato što nismo imali demokratsku tradiciju. U 19. veku imali smo tek nekolicinu pismenih. Ne možemo da preskočimo toliko godina za čas. Ali sam siguran da kada bi nas deset godina velike sile ostavile na miru, potpuno bismo se, i ekonomski i politički, oporavili.