Petrušić: Parada ponosa kao mera sile i zakona

Ona u u razgovoru za Danas ističe da je vlast više puta pokazala i dokazala da je sposobna da obezbedi skupove visokog rizika kao što su recimo visoko rizične utakmice, pa i Paradu ponosa 2010.

“Zato sam uverena da je u stanju da stvori sve neophodne uslove kako bi ovogodišnja Parada prošla bez incidenata. Ukoliko vlast ne pokaže spremnost da svojim autoritetom zaštiti prava svih građana i građanki Srbije, to neće biti poruka samo LGBT populaciji i davanje vetra u leđa ekstremističkim grupama i pojedincima, već će to biti poruka da u Srbiji još uvek vlada zakon sile, a ne sila zakona”, ističe Petrušić.

Prema njenim rečima, održavanje Parade ponosa je važno kako za LGBT zajednicu tako i za sve ostale manjinske grupe i građane i građanke ove zemlje.

“Parada je istovremeno i prilika da se javnosti skrene pažnja na probleme sa kojima se ova zajednica suočava. Sloboda okupljanja je Ustavom zagarantovano pravo, a to pravo se već duži niz godina osporava ovoj manjinskoj grupi, uz pretnje nasiljem. Država je dužna da preduzme sve mere kako bi obezbedili da se ova prava”, kaže ona.

Prema njenim rečima u modernoj demokratskoj državi dilema bezbednost ili ljudska prava ne sme da postoji. Ona kaže da je dužnost države da ukloni sve bezbedonosne pretnje i stvori sigurno i bezbedno okruženje za one koji žele da se mirno okupe i dodaje da da je i pravo na bezbednost takođe ljudsko pravo.

Istraživanja govore da svaki drugi građanin Srbije ne želi gej osobu za prijatelja, a gotovo 80 odsto ih ne želi u porodici. Na pitanje kako promeniti takve stavove, Petrušić kaže da je razlog za njih, pre svega, u dominantnom autoritarnom patrijarhalnom društvenom obrascu u kome nema mesta za različitosti, koji ne neguje toleranciju, već podstiče stereotipe, predrasude i netrpeljivost prema svemu i svakome ko je drugačiji od većine.

“Zato taj obrazac treba menjati. Potrebna je široka mobilizacija svih društvenih aktera kako bi se ravnopravnost i tolerancija prema seksualnim i drugim manjinama promovisale kao zajedničke vrednosti. Ključna je uloga obrazovnih institucija i medija, kao i same porodice. Nažalost, nastavni materijali u osnovnim i srednjim školama i dalje obiluju homofobičnim interpretacijama različitih seksualno-emotivnih orijentacija, pa tako deca u uzrastu u kome treba da počnu da uče o toleranciji i različitosti, dobijaju netačne i krajnje bizarne informacije o LGBT populaciji. Na primer, udžbenik psihologije za gimnaziju homoseksualnost pominje na samo dva mesta i to u odeljku posvećenom prostituciji, gde se istopolna seksualno-emotivna orijentacija pominje posle „zoofilije i nekrofilije“. I u medijima se sreću homofobični stavovi, a u mnogim porodicama deca preuzimaju obrazac roditelja i već od malena izražavaju diskriminatorne stavove”, kaže ona.

Prema njenim rečima broj pritužbi zbog diskriminacije na osnovu seksualne orijentacije i dalje izrazito mali u odnosu na to koliko je diskriminacija raširena.

“To je pokazatelj da LGBT osobe retko prijavljuju diskriminaciju, kao što mnogi kriju svoj seksualni identitet iz straha od stigmatizacije, isključivanja, netrpeljivosti, pa i nasilja”, kaže Petrušić.

Ona dodaje da se nada da pritisak EU nije jedini način da se Srbija natera da poštuje prava LGBT osoba.

“Verujem da Srbija razume da je u interesu svih građana i građanki da se dalje razvija, a to znači da postane moderna demokratska država u kojoj se poštuju ljudska prava svakog pojedinca i svake društvene grupe”.