Metropola za svakoga

Nije samo do toga što nemački, za razliku od engleskog, ne govorim, pa sam na ulicama Londona mogao da se saživim sa svakom konverzacijom, biznis dogovorom, raskidom ili svađom. Uticaj engleske kulture na mene (posebno moderne) je nešto što sam potcenio pre nego što sam otišao u London. Jedan od delova grada koji odzvanjaju duhom Londona je Soho – centralni kraj koji je kroz svoju istoriju prošao kroz periode oaze francuskih imigranata, pa problematičnog i polukriminalnog, pa umetničkog predela u čijim ciglama je danas urezana svaka od faza. Taj kraj je leglo engleske umetnosti od šezdesetih godina prošlog veka pa nadalje, u čijim su klubovima svoj put do trona počinjali bogovi muzike kao što su Bouvi, Hendriks, ili Rolingstounsi, a kasnije i bendovi novog talasa – The Clash, The Police, Joy Division, The Cure…

London je metropola u kojoj svako može da pronađe sebe. Za mlade je to grotlo alternativne kulture, a njen glavni generator je Camden Town, kraj koji podseća na kompresovani Amsterdam. Sve supkulture koje mogu da se izguglaju već su prisutne tamo, nove se istovremeno rađaju, dok se one prevaziđene gase. Dok je u većini krajeva Londona radno vreme klubova pod striktnim režimom radnim danima, Camden ne spava. Noću je relativno bogat klupski život, a dan je rezervisan za trgovinu. Skoro svime.

Boravak u ovim krajevima nije obično iskustvo, to je pre bio povratak u rodne četvrti u kojima zapravo nisam nikada bio. Iskustvo koje liči na san, a koje dodatno pospešuju boje vintage prodavnica, mirisi gastronomskog miksa kultura, ambijenti pabova, a najviše obični prolaznici. Neprilagođeni, beskućnici, uspešni poslovni ljudi, istetovirani i pirsingovani, sredovečni pankeri i maloletni hipsteri, ljudi koji su sve, samo ne neuobičajeni. Ne za London.

Lični utisak može da varira. Ono što u njemu ne može da varira je sistem – gradski prevoz je skup, ali funkcioniše savršeno. London ima četiri vrste javnog prevoza – Tube (metro), Overground (nadzemna železnica), DLR (autonomni šinski sistem bez vozača) i čuvene dabldekere. Ogroman grad je premrežen i svaki kraj je lako dostupan čak i čoveku koji ne razume engleski. Loša strana uređenog grada je zloglasni orvelovski sistem nadzora – CCTV. Neuporediva sa ostalim gradovima je količina sadržaja koju London nudi. Preduzetnički duh i poštovanje privatne svojine su izuzetno razvijeni među Britancima i potrebe turista lokalni preduzetnici (ali i grad) precizno prepoznaju i nude prave proizvode. To je tako od šoping ulica do Portobela – pijace antikviteta u Kensingtonu. Zakržljala turistička ponuda i kontrolišuća gradska uprava Beograda mogle bi mnogo da nauče iz privrednog života Londona. Ma koliko da je velika, ambiciozna prestonica mora da se postavi prema privredi sa poštovanjem prema njenom radu, a prema turistima tako da iz nje odu sa potrebom da se u nju vrate.

Saundtrek za ovaj tekst je ličan, Placebo – „Pierrot the clown“. Ono što ne može da varira je da ni taj bend ne bi bio tako dobar da se nisu pronašli u južnom Kensingtonu i muzički odrasli, takođe, u Londonu.