Publika je bila instruirana da joj postavlja pitanja, na koja bi ona odgovarala Ulajevim „ja“ glasom, kanališući njegove misli. Bio je to u isti mah test predaje i empatije – može li Abramovićeva da misli i govori umesto Ulaja, i može li to da učini ubedljivo? A ujedno je bio i test telepatskog razumevanja, za koje su verovali da ga poseduju.
Džejms Vestkot: KAD MARINA ABRAMOVIĆ UMRE (14)
Tridesetog novembra 1976, na njihov zajednički rođendan (Marina je napunila tridesetu, Ulaj trideset treću), gotovo na godišnjicu njihovog upoznavanja, Abramovićeva i Ulaj su napravili rođendanski performans za odabrane prijatelje, što je tradicija koju će nastaviti narednih nekoliko godina. Talking About Similarity (Razgovor o sličnosti) izveden je u ateljeu njihovog prijatelja, fotografa po imenu Jap de Graf. Ulaj i Abramovićeva su poređali stolice kao u školskoj učionici. On je seo napred i širom otvorio usta, praćen zvukom zubarske sisaljke koji je trajao nekoliko minuta. Zatim je uzeo iglu i konac, probio kožu tik ispod svoje donje usne, potom znatno jačim ubodom prošao kroz grublju kožu iznad gornje usne, ali je to činio ni ne lecnuvši se pri tom, i što je zapanjujuće, ne prolivši ni kapi krvi. Debeli konac je vezao u čvor, osiguravši da mu usta ostanu zatvorena, a zatim seo u publiku. Abramovićeva je, delujući pomalo šokirano, zauzela njegovo mesto u pročelju sobe.
Prvo pitanje bilo je predvidljivo i neizbežno: „Da li on oseća bol?“ Abramovićeva je naterala ispitivača da tri puta ponovi svoje pitanje, delimično zbog toga što još uvek nije dovoljno dobro razumela engleski, ali više zato da pokaže kako ona i Ulaj smatraju da to nije pitanje na koje se može odgovoriti, da je apsurdno i nebitno. Pitanje bola u performansima Abramovićeve, a sada i u njenim zajedničkim nastupima sa Ulajem, bilo je kompleksno i naposletku vodilo u začarani krug: koristili su bol ne bi li dostigli drugačiji vid svesti, u kome ne bi osećali bol. Najbitnije je bilo dostizanje tog izoštrenog stanja svesnosti i kontrole koje dolazi nakon bola, ali je jedino pretnja potencijalnog bola mogla to da proizvede. Ulaj je demonstrirao plodove stanja svoga uma ne prolivši ni kap krvi, mada je iglom kojom se prošiva uštavljena koža upravo probio rupu kroz vrlo osetljiv i mesnati deo tela. Njihovi performansi nisu bili mazohistički – ukoliko je i bilo ikakvog psihičkog oboljenja, bilo je to više nalik usavršenom sadizmu, koji se iskaljivao na manijački disciplinovanom sopstvu, ovisničko uzbuđenje usled ovladavanja telesnom osetljivošću na slabost. Abramovićeva je najzad odgovorila osobi iz publike, svojim iskvarenim engleskim: „Ne radi se o tome da li se sviđa ili ne, niti zašto, niti o bolu. To je odluka.“
Video-kamera je sve vreme bila uperena pravo u nju, a ona sama je izgledala prazno i ranjivo, kao jelen pred farovima automobila. Neko iz publike je zapitao zašto je Ulaj taj koji ćuti, a Abramovićeva ta koja pokušava da kanališe njegov glas. „I ona može da zapuši usta. Važan je koncept. Nije bitno ko igra koju ulogu. On ili nju. On ili ona.“ Publika je bila zapanjujuće neuznemirena i opuštena prilikom postavljanja pitanja, s obzirom da su upravo bili svedoci kako Ulaj buši rupe oko svojih usana (Marina će se često žaliti da Holanđane nije moguće šokirati). Posle nekoliko minuta traljavog dijaloga, njen lapsus, nejasan engleski ili njena sve veća ogorčenost pitanjima naveli su je da ponovo uvede Ulaja kao drugo lice: „Koncept je taj da sam ja ovde umesto njega i govorim umesto njega jer je on odlučio da zatvori svoja usta. Vrlo prosto.“ Tog trenutka, kada se glas Abramovićeve odvojio od Ulajevog, trebalo je da se performans završi, ali ona je umesto toga nastavila da odgovara na pitanja (na svom rogobatnom engleskom), postajući sve opuštenija.
Nastavlja se
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
