Džordž Benson: Želim da usrećim publiku

Nisam od onih muzičara koji apriori očekuju uspeh, ali ako nešto uradiš dobro, sigurno će trajati dugo – odsečan je slavni američki džez soul, pop i fank muzičar Džordž Benson, čija briljantna karijera traje više od šest decenija. Ispunjena je desetinama albuma, mnogobrojnim nagradama, radom sa najvećim muzičkim zvezdama, hitovima kao što su „Breezin`”, „Give Me the Night”, „On Broadway”, „This Masquerade”, „Lady Love Me”…

Ovaj virtuoz i vlasnik zvezde na holivudskom Bulevaru slavnih, održaće danas (nedelja 7. jul) koncert u Centru „Sava”. Pred novi susret sa obožavaocima u Beogradu, Benson u razgovoru za Politiku poručuje:

– Želim da usrećim publiku!

Nedavno je izašao vaš novi album „Inspiration: A Tribute to Nat King Cole”. Muzički ste „oživeli” svoj uzor?

Oduvek sam želeo da na ovakav način odam počast Netu Kingu Kolu. On je najromantičniji pevač našeg vremena, i imao je mnogo sjajnih pesama. Pevao je tako da ste jasno čuli svaku reč, nije bilo previše fraziranja koje često uništava divne melodije. On je odličan primer kako pevač treba da pristupi pesmi, i da ispriča dobru priču, a da pri tome zvuči sjajno.

Ovaj album je odlično ocenjen. Šta vam, posle više od 60 godina u muzici, znače pozitivne kritike?

Sve! To je jedan od razloga zbog kojih stvaram albume. Snimam ploče da bih impresionirao ljude, da zastanu i obrate pažnju na moju muziku, da im se svidi i traje dugo.

Želeli ste da impresionirate ljude i kao klinac od šest godina svirajući ukulele na ulicama rodnog Pitsburga?

Da. Ljudi bi šetali ulicama i zastali da me čuju, a onda naručivali šta da im sviram, vadeći novac iz džepa. Pošto sam svirao ukulele i pevao, nisam mogao da sakupljam novac sam, ali tu je bio moj rođak sa bejzbol kapom, i ona je bila puna love. Sećam se da sam, pod izgovorom da prodajem novine, svake večeri oko sedam izlazio na ulicu, nedaleko od kuće, i svirao skoro dva sata. Bilo mi je super!

Koliko je pitsburška džez scena, sa velikanima poput Arta Blejkija i Roja Eldridža, uticala da se posvetite muzici?

Znate šta se desilo – kada sam se preselio u Njujork, svi su me znali kao dečkića sa ukuleleom. Art Blejki me je jednom upitao: „Jesi li ti onaj klinac što je na pločnicima Pitsburga svirao ukulele i gitaru?” Isto to su me pitali i Bili Ekstajn, Rej Braun, Ahmad Džamal… Sa svim tim džez zvezdama iz Pitsburga sam postao prijatelj.

Foto: Beta/AP Photo/Concord Music Group

U vreme kad ste došli u Njujork, taj grad je bio prestonica džeza?

Da, i svi su tada bili u Njujorku. Družio sam se sa Telonijusom Monkom, Majlsom Dejvisom i bila je to sjajna era u mom životu. Biti u središtu džeza u to vreme je kao da ste u najprestižnijoj školi. Svaki dan sam ponešto naučio.

Iako ste postali pop zvezda, niste zapostavili džez. Mnogi vas i danas smatraju jednim od najboljih džez gitarista u istoriji?

Znam toliko neverovatnih gitarista. Valjda su me svrstavali u vrh zato što su primetili da sam ja kao neki naučnik u muzici, stalno tragam za novim načinima sviranja. A mnogi moji prijatelji su fantastični gitaristi: Džon Meklaflin, Pako de Lusija, Keni Burel... „Ukrao sam” malo njihove magije!

Nosite u sebi irske, velške i afričke korene. To je dobitna kombinacija?

Ima još nešto: američko indijansko poreklo. Moja baka je bila čistokrvna Čiroki Indijanka. Svašta se „dešava” u mom telu. Nemojte da se čudite što sviram svetu, pa ja sam svet u malom! (smeh)

U srećnom ste braku već 48 godina i imate veliku porodicu. Uspešna karijera ne isključuje sreću u privatnom životu?

Muzika ima neke svoje specifične zahteve, pa otuda neke veze ne mogu da opstanu. Na sreću, moja supruga me razume, zna vrlo dobro šta treba da postignem svakog dana. Bilo je tako kada smo se upoznali, a isto je i danas. Proživeli smo neverovatan život!