Neposredno, za stolom, sreo sam se više puta s tim kultom – sardinom, majušnim stvorenjem koje je upravo okončalo zvanični mandat, kao simbol jednomesečne razdraganosti portugalske prestonice, sada i usred krize. Bila je, uglavnom roštiljski, deo fešti kojima se veseljem, muzikom, plesom i predstavama celog juna odavala počast najpopularnijim svecima.
Sardina je bila gotovo obavezan jednomesečni patriotski obrok (u kafanama za nekoliko do deset evra) i kao takva dragoceni materijalni prilog pomenutim nematerijalnim vrednostima, a valjda i jedini nosilac službenog (prazničarskog) mandata koji se prinosio na žrtvenik blagoutrobiju, da ga slasno i strasno smažu mase podanika.
Iz mnoštva susreta i razgledanja grafita po Lisabonu poneo sam utisak da se u njemu čezne za “zlatnom ribicom” koja bi, znatno više nego sardina, približila sada prilično posrnule verzije materijalnog sistema nematerijalnim vrednostima po kojima je Portugalija ostala sila.
Niz međunarodnih istraživanja svrstao je nju, kao i prestonicu, među najlepše geo-urbane entitete, setni fado koji se improvizovano izvodi i po neuređenim platoima uvršćen je u Uneskovu svetsku kulturnu baštinu, Portugalija zauzima mesto u sredini tabele 50 zemalja koje prednjače u inovacijama, njen jezik kao prvi ili drugi govori oko 240 miliona ljudi (više nego francuski i nemački) u devet zemalja, računa se da kao nacija ima jednu od najstarijih državnih granica, da je njen sporazum sa Engleskom najstariji još važeći saveznički ugovor...
Svrstana je i među 30 najglobalizovanijih zemalja, što Lisabon na specifičan način potvrđuje: krcat je stranim turistima koji se dive njegovim lokalnim očuvanim originalnostima u koje spadaju mešavine rasa i kultura, kao i njihove znamenitosti.
Ujedno, spomenik “otkrivačima svetova”, kao što su bili Vasko da Gama i Magelan, podsećaju da je Portugalija bila “prva globalna” (interkontinentalna, prekookeanska) imperija, sa posedima od Afrike do Indije i Brazila.
Uverio sam se i u opravdanost tvrdnje da Lisabon krase, bar koliko i njegovi vidikovci koji se rangiraju među najlepše urbane poglede u Evropi, srdačnost i opuštenost (koja jedino smeta kao prilično učestala pojava među kelnerima) njegovih stanovnika, kakve se retko sreću u drugim prestonicama.
U društvancima u kojima sam se različitim povodima obreo, uglavnom novinari, biznismeni, umetnici, diplomati, dobrovoljni emigranti iz raznih krajeva, uvek bi mi prvi prilazili da se upoznamo, mahom uz uobičajeni prikladni zagrljaj i poljubac...
Portugalci zauzimaju i prilično visoko, 16. mesto u rejtingu miroljubivosti, ostavljajući daleko iza sebe i blisko okruženje. Nedavni generalni štrajk, na primer, nije bio dramatičan kao slični protesti protiv antikriznih mera u Španiji, Francuskoj, Italiji.
Novac su izgubili svi koji su se kladili, računajući na jake veze preko Atlantika, da će se neredi iz Rio de Žaneira preneti na Lisabon. Ljudi se ovde plaše haosa, kaže mi poznanik, kao da protivreči krilatici portugalskog književnog nobelovca Žozea Saramaga da je “haos samo predak koji čeka da bude odgonetnut”.
Prema mišljenju većine mojih sagovornika štrajk je protekao bez većih potresa zbog toga što su ga njegovi organizatori poveli bez jasne vizije i to još u nevreme - prvi put u leto, po vrelini, i pred kraj meseca slavlja koja nisu hteli da kvare izlivima, inače opravdanog, nezadovoljstva zbog svaljivanja tereta sistemske stabilizacije prevashodno na leđa nedužnih.
Zemlja nije stala, pobedonosno je poručeno iz vlade. Uz zanemarivanje okolnosti da je nacija polegala po plažama i da su joj trenutno najvažnije sijeste i fijeste. Ostalo čeka da bude odgonetnuto u sučeljavanju najava dve nepopularne mere - štrajkova i daljeg stezanja kaiša.
Obe strane dokazuju da su u pravu, a kombinovano više podstiču pesimizam nego optimizam. Ali, da se ponovo poslužim Saramagom: “Za menjanje sveta jedino su zainteresovani pesimisti, jer su optimisti zadovoljni onim što imaju”.
I Portugalija je bila optimistički nastrojena kad je, kako je saopšteno, za dve i po decenije (do 2011) članstva, iz fondova tada poletne EU dobijala po devet miliona evra dnevno, što joj je pomoglo da izgradi 9.468 kilometara puteva, 2.353 kilometra pruga, najduži most u Evropi, pet fudbalskih stadiona, devet bolnica, 662 škole i profesionalno obuči milion mladih...
U međuvremenu, realnost je krenula nizbrdo pa izgubljenu “zlatnu ribicu” Portugalci sada traže baš tamo gde su je svojevremeno pronalazili De Gama i Magelan. Većina koja ostaje bodri se medicinskim nalazima da su lokalne sardine zdravije od dalekih krupnih riba i da, kako reče britanski pisac Alan Benet, “život sve više liči na kutiju sardina za koju svi tražimo otvarač”...
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR