U Bastilji se pilo vino

OD STALNOG DOPISNIKA: PARIZ

FRANCUZI su i u subotu vojnom paradom na Jelisejskim poljima i vatrometom obeležili Dan Republike. Mnogi ni danas, međutim, ne znaju da li se 14. jula slavi Pad Bastilje iz 1789, u šta veruje ogromna većina, ili davno zaboravljeni Praznik federacije iz 1780, odnosno okupljanje nacije oko kralja i zakona.

Mnoge legende kružile su i kruže oko čuvenog pariskog kazamata, a neke tajne i danas se razotkrivaju na osnovu zaturenih dokumenata koje su revolucionari s vrha kula bacali u kaljuge okolnih ulica radničkog kvarta Fobur Sent Antoan.

Poznate su priče o spravama za mučenje, okovanim zatočenicima, poludelim i izgladnelim koji dresiraju pacove. Zvali su ih i "slameni", pošto su im jedini odobreni "komfor" bile bale sena, koje su čuvari menjali mesečno. Istoričari sada izlaze i s drugačijim vizijama tamnice naroda, ističući da su imućniji pritvorenici imali pravo da dovde i poslugu, unose nameštaj, sede za bogatim trpezama i piju dobro vino! Jedino su im, kažu, "sobe" bile "demode", s ozbirom na to da zdanje nije "renovirano" još od srednjeg veka.

Zatvor sa četiri zvezdice ili pakao na zemlji? Kao što se često u istoriji događa, istina je negde između. U svakom slučaju, tretman zatvorenika je bio veoma različit, zavisno od imovinskog stanja i titule.

Ima onih kojima je nejasno zašto je baš pad Bastilje uzet kao datum za početak narodne pobune. Neki smatraju da bi kao inicijalni trenutak trebalo uzeti štrajk radnika kod proizvođača hartije Žan-Batista Revejona, između 26. i 28. aprila. Represija vlasti je bila bez milosti. Stradalo je oko trista pobunjenika, onoliko koliko je Revejon zapošljavao radnika. Bilo je mnogo više poginulih nego 14. jula. Zaposleni su se pobunili jer su posumnjali da će im gazda smanjiti plate. Događaj je, u svakom slučaju, bio uvod u napad na Bastilju.

Otkazivanje poslušnosti kralju viđeno je i 17. juna, kada su poslanici "ostatka države", odnosno "trećeg staleža", u koji su spadali buržoazija, građanstvo i seljaštvo, samoinicijativno uzeli zakonodavnu vlast i uza sebe pridobili deo sveštenstva i plemstva iz saziva državnih staleža.

Za neke je znak za početak revolucije bila i odluka kralja da 11. jula smeni reformističkog ministra finansija Žaka Nekera, naklonjenog narodnim masama. To je izazvalo revolt hiljada ljudi na pariskim ulicama, a u demonstracijama je pala i krv. Revolucionarna ideja se tada uvukla i u neke vojnike koji su se solidarisali s narodom.

To će se pokazati odlučujućim, kad građani Pariza 14. jula krenu na utvrđenje "Invalidi", odakle su uzeli 30.000 pušaka. Mnogi smatraju da je tu zapravo počela prava revolucija. Naredbe za napad su izostale, topovi su ostali nemi. Ima tvrdnji da je kralj znao šta se dešava, ali da je shvatio da gubi moć i da je odbio da krene protiv naroda. Da je ispaljen samo jedan plotun, došlo bi do pravog krvoprolića.

Municija je bila u drugom delu grada, u zatvoru na Bastilji. "Buržoaska milicija", prethodno osnovana bez kraljevog neređenja u Gradskoj kući Pariza da bi se u gradu očuvao red, kao preteča sadašnje policije, kreće u pregovore s demoralisanim i uplašenim guvernerom Bastilje De Loneom. Ovaj pristaje da ukloni topove s vrha kula. Kapitulira, s jedinim zahtevom, da se sačuvaju životi, njegov i vojnika. Vođa pobunjenika nije uspeo da guvernera živog sprovede kroz masu do Gradske kuće Pariza. Neki istoričari zato skreću pažnju da Bastilja nije pala, već da se predala.

Parižani, konačno, otkrivaju Bastilju iznutra. Versaj je bio daleko, pa bes prema dostupnom simbolu terora i mržnje prema režimu nisu iskaljivali samo razbijanjem nameštaja, već i spontanim rušenjem zidova. S mnogo razočaranja su otkrili da, umesto prepunih ćelija, u zatvoru ima samo sedam zatvorenika: dva mentalno obolela, četiri falsifikatora i jedan lopov aristokrata, zatočen na zahtev sopstvene porodice. Zbog toga je izmišljen dugogodišnji "veliki zatvorenik", grof de Lorž, s dugom belom bradom i gotovo oslepeo od mraka u tamnici. Mašta je išla toliko daleko, da je pronađena stara štamparija i predstavljena kao sprava za mučenje!

Već sutradan kralj je faktički priznao skupštinu i revoluciju i prihvatio prelaz iz apsolutističke u parlamentarnu monarhiju. Godinu dana kasnije, proslavljeno je pronađeno jedinstvo naroda i pomirenje, na kojem je kralj (giljotiniran tek 1793.) položio zakletvu pred nacijom, i taj dan je nazvan Praznikom federacije. Kada je 1880. ovaj datum proglašen Danom francuske republike, pažljivo je izbegnuto da se navedu razlog i godina. U Francuskoj se, tako, ni danas sa sigurnošću ne zna koji se događaj tačno slavi 14. jula.