Polazišna tačka mog rada jeste subjekt, u rasponu od dela, tvorca i  posmatrača. Taj problem postaje očigledan tek prostornom postavkom slika ne na zidu već na podu galerije kojom se pruža mogućnost saobražavanja u više pravaca slike sa slikom u jedinstveni organizam koji postaje dovoljno samostalan da zanemaruje prostor oko sebe i tako omogućava da kao jedna konstanta istražuje svoj uticaj na okolinu izmeštajući ga iz zaštićenog prostora galerije u javne, to jest manje definisane prostore.

Moje slike ukazuju na transformacije matrice i forme lika u besformno stanje same materije. Jake konture lica načinjene auto lakom ili brusilicom, prepoznajemo jer su ikonične, a ispunjenje konture lica više nije lice već samo otvorena materija kao nezavisna celina. Sam termin saobražavanja sam uzeo iz konteksta nastajanja ikone, ali koristim i popularnije značenje identifikacije posmatrača sa slikom koja je prouzrokovana teatralnošću postavke.

Nemanja Marunić