Bila je ćerka Đurđevke Čakarević, velikog jugoslovenskog meco soprana i primadone Opere Narodnog pozorista u Beogradu. Od majke je nasledila veliki vokalni talenat i dobila prve časove pevanja. Nastavila da uči u Detmoldu, Kelnu i na Santa Ćećiliji u Rimu.
Bila je odličan mecosopran evropskog formata, sa dubokom i sočnom altovskom bojom.
Veoma dobra glumica, dramski potresna, vokalno ekspresivna i veoma stabilna tokom cele svoje karijere. Ubedljiva umetnica u svakom pogledu.
Sa primadonom Overman sam pevala samo jedanput, pevale smo Betovenovu 9. Simfoniju u Sava centru povodom proslave srpske državnosti, pod upravom Bojana Suđića.
Tada smo provele malo vremena zajedno i zato sada imam potrebu da o njoj nesto napišem. Ne tako često u mojoj profesiji srećem otvorene, nasmejane, zadovoljne ljude. Ljude spremne da podele svoju zaljubljenost u muziku. Leandra je bila takva. Stabilna, zadovoljna svojom karijerom, srećna sa svojom decom i studentima, presrećna što ima privilegiju da se bavi tako fantastičnim poslom kao što je naš. Nije bila ogorčena, zla i sebična.
Posle dve godine provedene na mestu direktorke Opere Narodnog pozorišta u Beogradu još više umem da cenim tu njenu jednostavnu ljubav prema muzici i njeno služenje muzici. Služenje muzici i talentu. Dakle ona je jedna od onih umetnika iz velikog sveta, slučajno našeg porekla, koja mi je dala pelcer kako da uzgajim u svojoj duši tu retku i nežnu biljku samodavanja u umetnosti, poštovanja muzike i umetničke ideje PRE SVEGA. I služenju ideji. Stavljanja sebe u službu ideje, a ne stvaljanje sebe ispred ideje.
To je pouka primenljiva na ceo život i to ne samo život umetnika. Za umetnika pogotovo važna, jer u svojoj suštini štiti umetnika od gubitka integriteta, od gubitka misije, gubitka duše. Kada se izgubi duša i čvrsta veza sa tim ko smo i šta smo u okeanu umetničkog stvaranja i prestanemo da služimo i pomislilmo da možemo da gospodarimo, tada padamo, gubimo sebe, svoj razum, a često i glas.
Sećam se kako je na tom koncertu takođe pevala ariju Dalile „Mon coeur s'ouvre a ta voix“. Sa divnim legatom i toplim, tamnim, somotskim tonom. Sećam se i njenih snimaka Wagnera za Naxos. Nikada neću zaboraviti njenu neverovatnu posvećenost ideji o produkciji Salomi u Narodnom pozorištu u Beogradu koja je samo zahvaljujući njoj i fondaciji koja nosi ime njene majke, a koju je sama Leandra osnovala, sprovedena u delo. Taj period rada na ovom fantastičnom i preteškom Šrausovom naslovu pokazao je ansamblu Opere mogućnost napredovanja i osvajanja do tada nezamislivih visina. Te produkcije ne bi bilo bez Leandre.
Hvala vam Leandra.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR