Milan Gromilić za MONDO: Survivor te ogoli!

Pozorišne daske zamenio je vrućim kostarikanskim peskom, porodični dom barakom na plaži, a aplauze publike Plemenskim savetima. U intervjuu za MONDO baletski igrač i učesnik Survivora Milan Gromilić otkriva kako ga je Kostarika "pročistila" i zašto je to "iskustvo njegovog života".

Da li ste gledali kolegu Milana Rusa koji je učestvovao u prethodnom serijalu i šta mislite kako se on snašao u Survivoru?

Naravno! Milanče je jedna divna osoba, vrhunski umetnik i veliki borac, čovek sa neverovatnom fizičkom spremnošću, i žao mi je što tamo nije imao plilike da se do kraja iskaže jer je brzo izašao. On je tamo bio - on, onakav kakav je inače, onakav kakvog ga znam – jednostavno Milan Rus. Bez maski, bez taktike, bez manipulacija...normanal, kulturan, vaspitan i nenametljiv momak i meni je bio sjajan.

Šta Vam je najviše nedostajalo iz civilizacije?

Ništa mi nije nedostajalo od materijalnih stvari, ni kafa, ni cigarete, ni telefon (malo sam zavistan od telefona)...Otišao sam tamo mentalno spreman da svega toga nema i nije ni moglo da mi nedostaje. Bio sam u glavi spreman na nedostatak te vrste civilizacijskih tekovina. Jedino na šta nisam mogao da utičem je nedostatak porodice. Znao sam da su oni dobro, znao sam da bi mi neko odmah javio da se nešto desilo, ali džaba, užasno su mi nedostajali i na to nisam imao nikakvog uticaja. Ali najbitnija stvar je to što kad god sam pomislio na njih mene ništa nije vuklo dole - već suprotno, davalo mi je snagu za dalje.

Kako Vam događaji sa ostrva deluju sada kada ih gledate na TV-u, da li Vas je nešto iznedalilo, šokiralo, da li Vas je neko možda razočarao svojim postupcima?

Ona percepcija kojom vladaš u civilizaciji tamo uopšte ne postoji. Mi tamo nismo imali prilike da se međusobno viđamo, osim na borbama, kao što imate priliku da vidite i na televiziji, tako da ja zaista i nisam znao šta se dešava u drugom plemenu, kao ni na Ostrvu odbačenih. Sada prvi put čujem i vidim neke stvari, ali ne – ništa me nije niti iznenadilo, niti šokiralo. Survivor je igra i svako je tamo došao sa svojim doživljajem te igre i "modelom za opstanak". U toj igri sva su sredstva u borbi za opstanak dozvoljena i legitimna. Ja nikome ništa ne zameram.

Sa kim ste se najbolje slagali na ostrvu, a sa kim nikako niste mogli da nađete zajednički jezik?

Ja sam čovek koji sa svakim može da nađe zajednički jezik, ma koliko se razlikovali ja ću naći nešto što nam je zajedničko i o čemu možemo da razgovaramo. Tako je bilo i tamo. Naravno, sa nekima se bolje uklopiš, sa nekima lošije, ali ja ne mogu ni za koga da kažem da sam imao lože iskustvo sa njim ili da se nismo podnosili. Sa svim ljudima tamo sam imao normalnu komunikaciju, a imamo je i sad. Nedostaju mi ti ljudi, sa njima sam proveo mnogo vremena, više nego sa nekim ljudima koje poznajem 10 godina. Tamo nema skrivanja iza garderobe, statusa...bilo čega, upoznaješ čoveka onakvog kakav je - ogoljenog i bez maski.

Milan nam je otkrio da na televiziji ne možemo da osetimo i vidimo ni deset posto od atmosfere i događaja koje su oni peživeli, jer to prosto nema kada da se prikaže, i da ko nije bio i to sve osetio na svojoj koži, apsolutno ne može da zna šta je Survivor.

Da li je prosečan dan baletskog igrača teži u civilizaciji ili na pustom ostrvu?

Fizički je moj dan naporniji ovde, moje radno vreme je dvokratno, probe dugotrajne i naporne, a nakon toga svega uveče imate i predstavu. To ume da bude iscrpljujuće, ali to je moj posao i ja ga istinski volim. Ali tamo je psihološki teže, pogotovo ako ste dokoni, dokon um je đavolja rabota, pa sam se ja trudio da stalno budem uposlen, da nešto radim i tako prekratim i ispunim vreme. Jedino što mi je smetalo je kad bilo ko nečiji rad i trud omalovažava, a to se dešavalo, već na samom početku.

Da li Vam smeta i kako komentarišete to što je Vaše pleme okarakterisano kao šovinističko, ono koje je žene držalo u potlačenom položaju?

Meni je žao što je Survivor nekako prikazao samo tu moju "grubu" spoljašnjost jer sam ja u suštini veoma emotivna osoba i oni koji me dobro znaju, i moja supruga Katarina na prvom mestu, znaju da ja nisam ni Š od šoviniste. Ja sam tamo, kao i uvek uostalom, samo bio iskren i ljudima govorio u oči ono što mislim. A sa druge strane trudio sam se da budem pragmatičan i da zajedno uspemo u tome da stvari u plemenu funkcionišu. Da se razumemo, tamo žene niko nije terao da rade, predlagano im je – da, ali nisu morala ako to nisu želele. Ja sam samo bio mišljenja da svi u plemenu treba da daju svoj doprinos kako bi nam bilo i bolje i lakše. Da sumiram, ko mene zna, zna ko sam - i meni je to dovoljno.

Deluje da ste se sa Avom dobro slagali, ona je poslušala Vaše savete što se tiče glume i joge. Kakvo je Vaše mišljenje o njoj?

Ava je divna devojka, puna energije i života, iz nje to prosto zrači, a tamo je samo imala problem da kanališe svoju energiju i to se videlo u borbama. Ja sam joj dao par saveta i drago mi je što joj je to pomoglo.

Da li su žene na ostrvu zaista bile toliko lenje kao što se prikazuje?

Nisu, ili bar nisu sve. Da se razumemo, nije Survivor ni radna akcija, ni prinudni rad, i niko nikoga nije terao da radi. Ali ako si već tamo, pa trebalo bi nešto da uradiš, da doprineseš, ma koliko simbolično to bilo. I to sve, ne zbog drugih, nego prevashodno zbog sebe.

Šta za vas znači Survivor, šta Vam je doneo, i da li bi, sa ove distance, ponovo prihvatili da učestvujete?

Da mi sad kažu spakuj se, ideš – ja bih se iz ovih stopa spremio i otišao bez ikakvog razmišljanja.

(Maša Čović - MONDO)