Moje slike i muzika su pank jednostavne forme i lepih boja

Pevač kultnog benda poznatog po hitovima kao što su „Ja volim samo sebe“, „Frida“, „Sexy magazin“, „Osjećam se haj“ i „Domovine sin“, u DOB-u će izložiti 24 slike, odnosno kako sam kaže „mazarije“, koje je stvorio od 1987. do 2008. godine, nadahnut stripovima i uopšte pop artom. Povodom beogradske izložbe, kratko smo popričali sa autorom.

• Na otvaranje izložbe doći će ceo bend, a za sutradan je najavljen mali hepening – o čemu se radi, hoće li biti i svirka?

Bend će odsvirati nekoliko stvari, da bude sve onako u stihu i prozi i da se uklopi u celu priču sa slikama, jer mislim da je naša muzika srodna sa slikama. Ono što crtam nazvao sam zapravo novi pop ili novi pop art. Svojevremeno je rok kritičar Darko Glavan rekao za moje slike da su urbana naiva, samo što ja ne crtam krave i patkice, nego kante za smeće i aute.

• Da li su tvoje slike povezane sa pesmama Psihomodo Popa i koliko su za tebe uopšte povezane muzika i slikarstvo?

Gomila muzičara u inostranstvu slika, od Roni Vuda pa na dalje, jer očigledno te stvari idu jedna uz drugu. Pesme koje mi radimo su u nekom pank-rok fazonu, jer smo mi ta generacija i ja to sve vidim kao nekakav pankić jednostavne forme sa lepim bojama, a i slike su takve. Tu svakako postoji povezanost, mada ne postoji neka direktna konekcija jedne pesme i jedne slike, ali ugođaj kada se gledaju slike i slušaju pesme je vrlo sličan.

• Da li imaš neke uzore u slikarstvu?

Slikarski uzori su mi Volt Dizni i Endi Vorhol. Volt Dizni je čovek koji je na moje slikarstvo sigurno najranije uticao i duboko se utisnuo u moju podsvest. Ja obožavam Diznija, a sa druge strane, kad sam već bio mlađi tinejdžer, onda sam kroz Velvet Underground i Lu Rida skužio i Endi Vorhola, a nešto kasnije i Lihtenštajna i tako dalje.

• Šta te inspiriše da slikaš, a šta da praviš muziku?

Za sliku jednostavno dobijem ideju, neki put je u pitanju konkretna ideja šta bi to trebalo da bude, a nekad jednostavno počnem crtati pa kamo me to odvede. Dok pesme kad radim ima milijardu načina, neki put počnem od teksta, nekad od muzike, nekad od jednog rifa, melodije, tu nema posebnog pravila. Ali svakako to sve dolazi iz istog izvora u mojoj glavi, te ideje, tako da se tu oseti da je u pitanju ista energija.

• Imao si dosta zapaženih izložbi, ali ipak, kako kažu, ne prodaješ slike?

Slike koje će biti na ovoj izložbi ne prodajem, u pitanju je jedna retrospektiva i njih verovatno nikad neću ni prodavati. A spremam se i za novu izložbu, za koju još ne znam kada će biti, ali radim u elektronici, crtam na tabletu, mada te slike izgledaju veoma slično ovima koje su klasično napravljene.

Slike nose nazive kao što su „Gitarist“, „Poroci“, „Zmaj s walkmanom“, „Silver Surfer’s Breakfast“, „Zaprešić Nightmares“, „Ribnjak“, „Topli zrak“ i „Školski pribor“… Potrebu da crta Gobac je osetio još kao klinac, koristeći razne površine kao što su drvo, papir, daske, čak i poklopac od šporeta, da bi kao tinejdžer konačno počeo slikati, što se pretvorilo u stalni hobi. Prvu izložbu Gobac je održao 1998. godine u Klovićevim dvorima u Zagrebu, gde je, kako kaže, „došlo tri soma ljudi, to je jako dobro prošlo, i od tada slike putuju“. Muzičar je potom imao desetak primećenih i odlično posećenih samostalnih izložbi u Zagrebu, Sarajevu, Splitu, Šibeniku…

Prvu sliku je dobio Dino Dvornik

Iako svoje slike ne prodaje, neke od njih poklanja dobrim prijateljima: „Moje prvo platno na žalost neće biti na izložbi. Poklonio sam ga Dini Dvorniku (1964-2008). Došao je jednu noć kod mene, bio je jako žedan i mislio je da je cedevita, pa je izeksao punu čašu žute boje od opranih kistova. Onda sam rekao: ‘Ej, stari pa ti zbilja zaslužuješ sliku. Ti si čak dio nje’. I poklonio sam mu svoje prvo platno“, sa osmehom se priseća se Gobac.