Borka Pavićević: Žarko - glumac od misije

ONO što je Žarko napisao - to je život sam, a u odnosu na to postoji ono kako danas mnogi žive, a svodi se na preživljavanje. Pa vi vidite koga ćete da poštujete: one koji žive i tragični su, ili one koji preživljavaju i farsični su - kaže Borka Pavićević, dramaturg, svodeći utiske posle čitanja knjige “Godina prođe, dan nikad” koju su objavile “Novosti”, a koja će uskoro doživeti i treće izdanje i tiraž od neverovatnih 200.000 primeraka.

- Priznajem, pomalo sam se plašila da je pročitam, a zatekla sam knjigu, glupo je reći čistu kao suza, ali do kraja bespoštednu po autora. Žarko me je uvek podsećao na Žilijena Sorela iz romana “Crveno i crno”, dugo sam želela da radim ekranizaciju Stendala u kojoj bi on tumačio Sorela... To ostaje moja ponuda - navodi Borka i dodaje: - Žarkova knjiga je veoma važna zbog jedne stvari: ona asketski govori o činjenicama, i ne zaslužuje sentimentalne i patetične interpretacije.

Pitanje je koliko čovek ozbiljno doživljava sebe i vreme u kome živi, ističe Borka, prijateljica i saradnica Lauševićeva koja je izbliza svedočila događajima koji su pokrenuli lavinu i doveli do tragedije koja će preokrenuti sudbinu velikog glumca. A kao najznačajniji od tih događaja, svakako, valja označiti prvo i jedino izvođenje predstave “Sveti Sava” u JDP. Nastala po tekstu Siniše Kovačevića, u koprodukciji JDP i pozorišta iz Zenice, predstava je 1990. godine gostovala u Beogradu, a Žarko je kao tumač lika Rastka Nemanjića optužen “za blaćenje srpskih svetinja” i označen kao jedan od onih koji su “u perverzijama i grehu”.

- Žarko Laušević je glumac od misije i čovek od misije, a sve to što se zbivalo od prekida “Svetog Save”, sav njegov život, jeste politička stvar

- smatra Borka. - To što se desilo na gostovanju predstave “Sveti Sava”, a o čemu piše Žarko, zapravo jeste očitovanje budućnosti koju mi živimo već dvadeset godina; to veče se reprizira, za sve one koji nisu odmah shvatili taj apsolutno upozoravajući prizor. Te večeri se dogodilo mnogo više od onoga što smo mi u stanju da shvatimo, a čije posledice do danas živimo.

O tome se mora govoriti, jer svi smo mi svedoci tih zbivanja, sve to pripada onome što se zove zajednica sećanja ili politika sećanja - uverena je Borka Pavićević.

- To je deo kolektivne istorije koja mora biti ispričana, a Žarko Laušević je sve to ispričao u svojoj knjizi i to taksativno, sa krajnjom strogošću, ispoljivši nešto što je imao u životu - pravo Artoovo načelo, koje podrazumeva da surovost prema drugima podrazumeva surovost prema samome sebi, i ja to beskrajno poštujem. Malo je ljudi koji su strogi najpre prema sebi, pa tek onda prema drugima, a Žarko je čovek koji je raspravio sam sa sobom. Ne bih rekla da je ova knjiga patnja - ona je katarza. Osećam ogromno poštovanje prema Lauševiću i njegovoj tragičnoj sudbini koja je označila jedno vreme profanosti.

Žarko je posle tog “Svetog Save” bio razapet na krst, i tako je sve počelo, naglašava Borka, koja dobro pamti taj period mraka i bezumlja u teatru “na Krstu”, kada je kao umetnički direktor BDP izbliza “videla” pretnje i progone kojima su bili izloženi “njeni” glumci.

- Bilo je to vreme kada je javljano da je u salu BDP zbog Žarka postavljena bomba u gledalištu, a mi smo otkazivali predstave... - seća se ona. - U mojoj kancelariji je stajala cela Žarkova rekvizita iz “Mačke” i “Menažerije”, jer su mu odšrafljivali stolice, skraćivali štap... Bilo je to doba progona Radeta Šerbedžije koji je tada takođe igrao u BDP, pretnji upućivanih ženi Harisa Burine s pištoljem u ustima... Išla sam tim povodom u MUP kod pukovnika Anđelkovića da podnesem zahtev za nošenje oružja zbog pretnji upućenih glumcima druge nacionalnosti u BDP, koji su bili izloženi teroru pisama, dostava, otkazivanja.

O svemu tome bilo bi vrlo teško i nepošteno suditi van konteksta tih mračnih vremena, ističe Borka Pavićević.

- I taj pucanj, taj trenutak bezumlja, ono što se dogodilo pre i ono što se dogodilo posle - u stvari postavljaju pitanje jednoj sredini koje su njene i empatijske i političke sposobnosti; to je ono što se u Crnoj Gori zove “uzeo nam je meru”... A njegova mera je bila velika - navodi Borka govoreći o tragičnoj i upozoravajućoj sudbini ovog “čoveka od misije”. - A pitanje je uvek jedno, ono sa kraja filma “Mefisto”, u kome glumac izlazi na stadion na kome svi urlaju: “Hajl Hitler!”, a on kaže: “Šta je ovo? Pa ja sam samo hteo da glumim!”