Konferencija o Kosovu: Šansa ili zabluda

Ovako komplikovana situacija, u kojoj su se evropska i kosovska agenda ne samo ukrstile već i poklopile, zahteva vanredne poteze koji će moći pomeriti voz sa šina koje vode pravo u zid. Jedna od ideja koja se pominje u poslednje vreme je međunarodna konferencija o Kosovu. Iako proizvod zdravog političkog refleksa, ova ideja se može shvatiti i kao potez očajnika.

U periodu kada se u tehničkom dijalogu pojavljuju političke teme izuzetno skupe za Srbiju, poput regionalnog predstavljanja Kosova ili uređenja granice, krajnji je momenat da i Srbija stavi na sto svoje političke ciljeve i reši ključna pitanja statusa severa Kosova i pravnog odnosa sa Prištinom, pre nego što više ne bude imala o čemu da pregovara i sa čim da trguje. Jedna mogućnost je sazivanje međunarodne konferencije, a druga politički dijalog koji bi se odvijao preko EU. Prednosti međunarodne konferencije su a priori angažovanje višeg političkog nivoa i samim tim veća fleksibilnost u definisanju tema i rešenja. Konferencija bi trebalo da omogući i uključivanje drugih predstavnika osim EU, poput Kontakt grupe ili UN.

Problem je međutim što ključne evropske zemlje, sponzori kosovske državnosti, ne bi dozvolile format u kome je prisutna Rusija, s obzirom da je za njih statusno pitanje rešeno, pa ne bi bilo moguće ponovo okupiti Kontakt grupu ili vratiti statusno pitanje u nešto što liči na Savet bezbednosti. Uostalom, zar nisu određene evropske države blokirale prvi nacrt naše rezolucije u Generalnoj skupštini, upravo da bi izbegle politički dijalog i novi statusni proces? Te evropske države bi eventualno pristale na angažman Ban Ki Muna, ali je pitanje koliko bi to pokrenulo stvari za Srbiju. Problem bi moglo da bude i aktuelizovanje dalje centralizacije Bosne i političkih zahteva Albanaca sa juga Srbije na takvoj konferenciji. Drugim rečima, konferencija bi mogla uspeti ukoliko se obezbedi prisustvo UN i Rusije i ukoliko se tematika veže isključivo za Kosovo, ali sazivanje takve konferencije podseća na nemoguću misiju.

Druga mogućnost je pokretanja političkog dijaloga koji bi Srbija i kosovski Srbi vodili sa Prištinom preko EU, po receptu Karla Bilta. Cilj bi bio obezbeđivanje specijalnog statusa za sever (dvojnog suvereniteta?), bez osporavanja pozicija država koje su priznale Kosovo i bez pokušaja podele. Međutim, takođe i bez priznanja Kosova, uz obezbeđivanje trajnog prisustva Republike Srbije na severu, u dogovorenom formi. Politički dijalog ne bi značio suspenziju tehničkog, koji bi se u novim okolnostima zaista bavio pitanjima od značaja za život ljudi, poput uspostavljanja avio i voznog saobraćaja, osnivanjem privrednih predstavništava i platnim prometom. Priština neće pristati da pregovara sa Srbijom o teritorijalnoj organizaciji Kosova, ali bi EU mogla biti dobar broker ovog aranžmana u ime Srbije, ukoliko pošaljemo signal da naša krajnja namera nije podela i da u ovom momentu ne želimo da ponovo otvaramo pitanje spoljnjeg, već samo unutrašnjeg statusa Kosova.

Srbija je učinila impresivne defanzivne napore u cilju sprečavanja izgradnje kosovske državnosti. Međutim, zbog sve gore situacije na terenu i sve jačih političkih pritisaka, Srbija mora preći u ofanzivu i predložiti inicijativu koja će biti alternativa Ahtisarijevom planu na severu i koja će problem Kosova iz tehničkog termina „normalizacija“ vratiti na političku agendu Evrope. Ovo rešenje bi odgovaralo svima, uključujući i EU, jer već 24 članice uviđaju da tehnički dijalog neće dovesti ni to „normalizacije“, ni do evropske budućnosti za dve strane. Sa druge strane, Rusija bi ostala garant da Kosovo neće moći da izgradi svoj međunarodni subjektivitet kroz sistem UN, sve dok se Srbija bude tome suprostavljala.

Autor je urednik časopisa Izazovi evropskih integracija i programski direktor Centra za novu politiku