Deda Paja iz sela „Naj“

Kupuju zemljište Nemci, Rusi… Šorovi su saski pravi ko lenjiri. Ali, ne bi to u Sremu bilo kad se meštani ne bi na ćoškovima i klupama sastajali, onako lagano, posle ručka, i dokonali prilike i neprilike seoske.

– Mlogo štogod imam kasti sinko, al promeni mi ime, lakše ću lajati… – počinje priču vremešni deda Paja.

– Zašto…?

– Lepo, tako… Jest da se vlast promenila, al mi ovdena, d’izvineš, prdimo teget, ko i za vreme Titića i njegove vlasti.

– A što to tvoje selo stalno zoveš „naj“?

– Onomad, bio ovde onaj sa televizije, Kamenko, što nam govori kad će kiša, kad će sneg, kanda mi ne znamo. E, vi’š, pito on neke babe u Sasama, kako se prave kolači na kurzovini. Bogo moj, kad se babe rastandrkaše, ne znaš koja je bolja domaćica, te ovako, te onako, a iz rerne kolači sve se smeju. Kako se to kolači smeju u rerni, na 200 stepeni. Sve su one „naj“ domaćice, ko i naši bivši, i sadašnji političari. U Sasama ti je sve „naj“: Sasani su najpametniji i najglupaviji, najlepši, najbogatiji, najsiromašniji, najzajebaniji, najjači, najpošteniji i najnepošteniji, najlopovi, najpravoslavci, najkomunisti, i mlogo drugo „naj“, sinko moj. Pa što da se ne zovemo „naj“! Sunce ti lilavsko, i ja sam ti naj deda Paja.

– Lepih godina imaš, deda. Pričaj nam „od kadgod“…

– E, sinko baš ću ti i kazati sad! Pre Hitlera ovde u Sasama beše oko šes hiljada duša. U našoj opštini radilo je oko desetak opštinara sve karlovački đaci, gimnazijalci. Osnovaše i fuzbal još ‘22. a i Sokolanu, tu di je sad Dom kulture, pa Kulturno-umetničko društvo… I oni su bili „naj“, sine moj, da ti kažem… Prođe i rat, dođoše komunci pa hajd u zadrugu, pa kuluči radni narode, od zore do zore. Po tavanima domaćina zaređaše svinjari, bašibozluk i proletarijat pa nas proglasiše kulacima i uzeše sve. I to sve uz pesmu: „Peru na banderu“. Pobegao narod iz crkve, oterali popa iz škole i postadoše oni, najkomunisti. Samo nek je naj. Imamo i desetak najodbornika iz raznih najpartija sa četir ili najviše šes razreda osnovne škole. Nazdravlje, napredovali smo, sinovče. Crkva nam je izgrađena 1793. a i škola onomad proslavila 250 godina postojanja. I to ti je sinovče, moje selo „naj“, a u selu „naj“ – undertnajn!

– A šta ti je, deda, to under…?

Nešto švapski, bem li ga, samo znam da je nešto istumbano natraške i haos, a tako nam je i u državi, pa nek se i ona zove underertnajn!