Transvestitska revija

Kako četiri peška mogu udobno da sednu na jednu stolicu? Tako što je okrenu naopačke.

A sad, onaj koprofilniji! Zašto homić na penisu uvek tetovira traktor, a ne rols-rojs? Zato što rols-rojs nije za vožnju po govnima.

Ovi masni, vulgarni vicevi koje su nam preko mikrofona, pod svetlima pozornice, odeveni u šljokičaste haljetke i perjaste ogrtače, ispričali transseksualci i transvestiti, elementi su bez kojih bi kabaretska atmosfera njihove predstave bila nepotpuna.

Kabare je tu da ugodi gledaocima/gostima, da izlazi u susret potajnim privatnim nevaljalim željama, ali – kao savremena građanska prikazivačka forma za onaj sadržaj koji su u srednjem veku i renesansi izražavali pretposni karnevali, a u ranijoj antici misterijske svečanosti i bahanalije – tu je i da se podsmeva društvenim konvencijama i da, paradoksalno, stabilizuje socijalno odgovorno ponašanje.

Kabarei, iako to najčešće nisu, mogu biti male sakristije anarhije koje opominju da je čovek po prirodi slobodno biće sa svojstvenim mu osećanjem solidarnosti, a da je ekonomski utilitarno da na to zaboravlja. Upravo stoga „Kabare“ Boba Fosa, već gotovo četrdeset godina, pokazuje bolje nego ijedan drugi film u kojoj je meri nacizam gušenje prirodnosti.

Vicevi iz kabarea „Gardenija“ na samoj su granici one oblasti koju nazivamo politička korektnost (što i jeste uloga/zadatak svakog duhovitog vica), predstavljajući, u stvari, karnevalski momenat korektnosti prema manjinskom ponašanju, bez kojeg bi se društvena odgovornost pretvorila u prinudu.

O kakvoj je karnevalizaciji reč, pokažimo na primeru vica, od prethodna dva kudikamo drastičnijem, koji je u jednom od svojih komada napisao Georg Tabori, jedan od najznačajnijih dramskih pisaca druge polovine dvadesetog veka!

Kako se deset Jevreja može smestiti u Volksvagenovu „bubu“? Dva napred, tri na zadnje sedište, ostali – u pepeljare, napisao je čovek kojem je gotovo cela familija u Aušvicu „pretvorena u dim“.

U ovoj i ovakvoj karnevalizaciji, vickasto je izražen tragički momenat istorije, ne na račun žrtava, nego na račun zločinaca, a pokazana je, uprkos svemu, i volja za životnu radost. Naravno, to se odnosi isključivo na one kojima je savest čista. Tabori Jevrejin pripoveda vic na osnovu Holokausta. Akteri „Gardenije“, transvestiti i transseksualci, pričaju viceve o onima s kojima dele isto/slično seksualno osećanje. Svaki oblik karnevalizacije je važan za demokratiju, to je poenta.

Inspirisana španskim dokumentarnim filmom holandske rediteljke Sonje Herman Dolc „Ovo sam ja“, iz 2000, koji prikazuje ostarele transvestite pre, tokom i odmah po poslednjoj predstavi koju su odigrali u barselonskom kabareu La Bodega Bohemia što je zatim zauvek zatvoren, Vanesa van Durme koncipirala je predstavu s transvestitima i transseksualcima, u kojoj igra i glavnu ulogu, i pozvala Alana Platela i Franka van Lekea da je režiraju.

Poput Džudi Garland u „Čarobnjaku iz Oza“, otpevavši „Somewhere over the Rainbow“, voditelj/ka najvaljuje poslednju kabaretsku predstavu i predstavlja nam, u vrlo kratkim, duhovito pornografskim biografijama, aktere „Gardenije“. Oni potom sednu na stolice razmeštene po obodu scenskog prostora, dok se sa snimka emituje parafraza audio performansa Jozefa Bojsa iz 1969: Ja ja ja ja ja ne ne ne ne ne. To je odličan početak, on sugeriše da će predstojeći „kabaretski program“ imati veze s onim revolucionarnim momentom konceptualne umetnosti, kao jedan njen fluks. Međutim, sve ostaje na neispunjenom nagoveštaju.

Pred nama će se od tog trenutka, uz ispovesti i „muzičke numere“, uglavnom odvijati jedna modna transvestitska revija, jedan „privatni karneval“ (contradictio in adiecto) koji podseća na dečje igre besomučnog preoblačenja.

Selektori Bitefa nisu uvideli ono što je ovde očigledno. Umesto na sceni Pozorišta na Terazijama ili ma kog drugog teatra, da je izvedena u hodu po ulicama Beograda, i to onom maršrutom kojom će osam-devet dana potom proći učesnici Parade ponosa, „Gardenija“ ne bi bila jedna od najdosadnijih predstava ovogodišnjeg Bitefa, nego jedna od najinteresantnijih uopšte. Njen karnevalski politički potencijal, koji je na pozornici, u ambijentu imaginarnog događanja, skriven, bio bi ostvaren u ambijentu realnog društvenog zbivanja.

U predstavu „Gardenija“, ugrađeni su životi aktera. Na ulicama Beograda, predstava se mogla ugraditi u sam život.