U poslednjih desetak godina, što zbog posledica krize iz 90-ih ili usled neuspele privatizacije, sa tržišta su potpuno nestali nekada veliki proizvođači nameštaja iz Ivanjice, Subotice, Požege ili Valjeva. Broj zaposlenih u grani sada dostiže tek 16.700, što je gotovo prepolovljen broj u odnosu na 2000. godinu. Taj tržišni prostor postepeno popunjavaju mala i srednja preduzeća i kućne radionice, tako da je u grupi proizvođača nameštaja koja sada broji 1006 firmi, 90 odsto iz MSP sektora. Od velikih sistema, koja čine tek oko jednog procenta firmi, osim „preteklog“ Simpa, tu je još samo nekoliko fabrika, poput Forma ideale ili Kike.
Zahvaljujući ugovorima velikih firmi, čitava grana beleži suficit u spoljnotrgovinskoj razmeni sa svetom, koji kontinuirano raste, pa je 2008. iznosio 77 miliona dolara, a u 2010. godini 124 miliona. Malih proizvođača, međutim, u kategoriji izvoznika gotovo da i nema, a jedan od razloga je ne samo ograničen kontigent koji bi mogao da se izveze, nego i nedostatak originalnih proizvodnih programa i autentičnog dizajna.
Većina malih fabrika nastala je u kriznim godinama, kada domaći kupac i srednja klasa, zbog niske kupovne moći, nisu bili ciljna grupa. Male radionice nastajale su uglavnom da bi zadovoljile potrebe naših gastarbajtera, i pri tom su najčešće kopirale detalje masivnog nameštaja, a manje gradile sopstvene kreativne programe. Ono što može da bude dobar deo procesa, jeste činjenica da se većina proizvođača specijalizovala za određene linije kuhinjskog nameštaja, dečjih ili dnevnih soba, pa bi njihovo udruživanje u klastere moglo da uveća izvozni potencijal. Ali, taj put je još uvek popločan trnjem, jer država nikako da napravi ambijent koji pogoduje i malim fabrikama. Naime, proizvodnju nameštaja opterećuje dominacija crnog tržišta, jer se mnoge potrebe podmiruju iz podrumskih radionica, a to legalnim firmama, koje uredno plaćaju poreze i sve ostale dažbine, bitno sužava plasman. Takva situacija ugrožava čak i velike proizvođače, poput Simpa, ali u toj kompaniji tvrde da su zahvaljujući izvoznoj orijentaciji uspeli da kompenzuju problem neregulisanog domaćeg tržišta, kao i da prebrode krizu 90-ih i ovu poslednju, svetsku.
– Simpo je bio velika fabrika čak i za prostor bivše Jugoslavije, ali je preživeo zahvaljujući dobroj strategiji koju je postavio dugogodišnji direktor Dragan Tomić. Mi smo izvršili objedinjavanje proizvodnje, svaki deo procesa je doveden do finalizacije, tako da kod nas prelazi put od sirovine do gotovog proizvoda, a među njima se nalazi ne samo klasičan nameštaj, nego negujemo program „sve za kuću“. Na nas su oslonjene i 22 porodične firme, iz kojih je kompanija i nastala, ali smo partnerima prodali udele Simpa, i one i sada rade – kaže za Danas Ljubomir Ilikić, potpredsednik Simpa.
On dodaje da su izvozni poslovi preko Ikee vredni oko 20 miliona evra godišnje, a da se sada, stvaranjem carinske unije između Rusije, Belorusije i Kazahstana, otvara prostor kroz koji će pokušati da plasiraju nove linije kuhinjskog nameštaja, spavaćih soba i proizvoda od drveta.
– Presudno je da se stalno održava kontakt sa tržištem kako bi se očuvala konkurentnost. Mi smo prisutni na svim većim sajmovima, a naš marketing, osim stalno zaposlenih dizajnera, često kroz neku vrstu konkursa angažuje i nove ljude, pa smo nedavno, na primer, šansu dali mladim dizajnerima. Male firme ne mogu sebi to da priušte, a sa druge strane, osim crnog tržišta ugrožava ih i uvoz jeftinog nameštaja iz Kine. Sada može da opstane samo onaj ko je izgradio svoj brend – tvrdi Ilikić i dodaje da su se za poziciju na tržištu izborili kvalitetom, jer su najprodavaniji programi izrađeni od punog drveta i kože.
Na začelju
Čitava grana u prerađivačkoj industriji učestvuje tek sa 2,5 odsto a desetogodišnja stopa rasta od 16,6 odsto niža je samo u proizvodnji odeće (sedam odsto), hemiji (pet), metalskom kompleksu (šest) i proizvodnji nafte (osam odsto). Ni zarade nisu stimulativne, jer iznose 47 odsto od državnog proseka, a niže su još samo u tekstilu koji ostvaruje 45 odsto. Firme iz te grane pogodila je ekonomska kriza, ali one već godinama pokušavaju da prevaziđu problem nelikvidnosti, nedostatak kadrova, poreska opterećenja i nedostatak izvoznih stimulacija.
Ispali iz strategije srpske industrije do 2020.
Iako izvoz nameštaja beleži konstantan rast, ta grana nije našla adekvatno mesto u strategiji razvoja srpske industrije do 2020, gde se gotovo i ne pominje kao mogućnost. Takav odnos države, ali i spor obrt kapitala u grani, rezultirao je da u tom sektoru gotovo i nema većih investicija, jer su do sada došli samo Kronošpan, koji je otvorio proizvodnju u Lapovu i italijanski Fantoni, koji je u Ivanjici razvio proizvodnju ploča.
Da li je u konkursu spas?
Osnivač i direktor Niš art fondacije Lale Đurić, i sam dizajner nameštaja, prošle nedelje je najavio konkurs te fondacije za (mlade) dizajnere nameštaja čija bi se nagrađena rešenja, u saradnji sa Ministarstvom poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede, kasnije (masovno?) proizvodila u domaćim fabrikama nameštaja. Konkurs bi , kao i konkurs za mlade slikare, postao tradicionalan i podrazumevao bi, pored proizvodne perspektive, i primamljivu novčanu nagradu.
Posle konkursa za dizajnere prirodno će slediti konkurs za njihove proizvođače.
Tvorci ove ideje polažu u nju velike nade. Kao što iz analize poslovanja domaće industrije nameštaja vidimo tle je plodno: autentičan dizajn i originalni proizvodni programi nedostaju. Odnosno, lep, praktičan, a ne preskup nameštaj kakav , verujemo, danas može u Srbiju da nam donese samo Ikea, koja nikako ne dolazi.
Da li nam je lep i praktičan nameštaj uopšte potreban, možemo li kod kuće da ga proizvedemo u većoj seriji možda će pokazati ovaj konkurs. Posle njegove prošlonedeljne najave jedna je čitateljka Danasa u svom komentaru izrazila sumnju: „Sve te sporadične inicijative da se da šansa dizajnerima u Srbiji, apsolutno ništa ne znače, sve dok dizajn, ili preciznije rečeno, estetika ne zauzme svoje mesto u našem svakodnevnom životu… Sve dok industrija, proizvodnja ne postoje, sve ove šanse za bilo koga su potpuno irelevantne… Estetska dimenzija je ono što nedostaje, a iz toga se može zaključiti da se na ovom „tržištu“ bez uspostavljenih standarda estetskog i drugih potrebnih kvaliteta, teško može bilo šta učiniti“. Ona nas poziva da pogledamo svoj grad, pa da se podsetimo kako sa estetikom i dizajnom stojimo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
