Marinko Madžgalj: Svi ćemo pre vremena ostariti

POZNATI filmski naslov „Sedam i po“ Miroslava Momčilovića, od utorka ćemo gledati na sceni Ateljea 212. Ansambl reditelja Darjana Mihajlovića čine glumci iz tri pozorišne kuće (Banjaluke, Novog Sada i Beograda) koji će nas kroz sedam priča provesti kroz isto toliko jugoslovenskih gradova i smrtnih grehova. Novi naslov (prvobitno i namenjen teatru) najavljuje se kao antinostalgični komad koji se bavi našim mitomanijama, ali ne u svetlu prošlosti već sadašnjosti... U priči o tome „kako smo se mrzeli i zašto je kraj bio neminovan“, jedna od uloga pripala je popularnom Marinku Madžgalju.

Glumac, kojeg gledamo u beogradskim predstavama („Doručak kod Tifanija“, „Sablja dimiskija“, „Sluga dvaju gospodara“, „Zapisi iz podzemlja“, „Kako vam drago“, „Kandid ili optimizam“), mnogim filmovima i tv serijama, spotovima muzičkog dvojca „Flamingosi“, iz dana u dan potvrđuje se u najlepšoj i najodgovornijoj ulozi - oca jednoipogodišnje Sare. Nedavno je sa njenom mamom (a svojom koleginicom i životnom partnerkom Dubravkom Mijatović) prvi put zaigrao na pozorišnoj sceni, pa je velika popularnost para bila jedan od marketinških aduta ekipe predstave „Doručak kod Tifanija“. Samo mesec dana kasnije, obreo se u novom zadatku i, čak, u dva „greha“:

- Igram zavist i očajanje u lenjosti - otkriva naš poznati glumac. - Bilo je to prijatno pozorišno iskustvo, s kolegama koje sam upoznao i s rediteljem koji je „parcijalno“ radio u različitim gradovima, a onda delove spajao u celinu. U odnosu na film, pojačan je humoristički pa i čitav emotivni naboj u široj strukturi predstave, kao priče o zemlji koje više nema. Mada, razlozi nisu sentimentalni: predstava govori koliko su ljudi i u toj „poludirigovanoj“ sreći u vreme socijalizma, bili zluradi jedni prema drugima. I kako se tu, ipak, nikome nije ostajalo... Novosadski glumci igraju Bosance i Crnogorce, dok je moje „očajanje u lenjosti“ priča iz Beograda, a „zavist“ iz - Vojvodine.

* Iza vas je još jedan popularan filmski naslov na pozorišnoj sceni, „Doručak kod Tifanija“?

- Nisam osećao breme odgovornosti zbog popularnosti filma i činjenice da kad se pomene naziv svako pomisli na Odri Hepbern u ulozi Holi. Postala je ikona stila i određenog ženskog razmišljanja. Nasuprot tome, niko se mnogo ne seća njenog partnera i muškog lika. U svakom slučaju, glumac treba da bude lukaviji nego inače kada se nađe na klizavom terenu već viđenog i prepoznatljivog.

* Šta podrazumeva to umetničko lukavstvo?

- Nikako ne sme da bude povodljiv, treba da se „smiri“ i što se više svede i sačuva od preteranosti, uradio je bolji posao. A za to je potrebna mnogo veća koncentracija nego inače. Uostalom,svaka uloga je spoj prethodnih iskustava.

* Da umete da radite na sebi, pokazali ste još na početku FDU. Profesoru ste rekli da idete kod logopeda ne biste li naučili da izgovorite „r“, a vežbali ste i ispravili ga sami?

- Jesam. Pa i svaka uloga je spoj prethodnih iskustava. Rešenja dolaze u procesu rada: što su stvari bolje, one su vam bliže. Na početku se čini da mnogi mogu da odigraju određenu ulogu, a kad je rezultat odličan - čini se da je ta uloga bila baš po meri tog glumca.

* Najčešće vas viđamo u komedijama. Svestan izbor ili sticaj okolnosti?

- Volim komediju. Ali, trudim se da u svakoj ulozi i žanru, pronađem i komičnu i mračnu stranu lika koji igram, svojstvene svakom čoveku. Istina, živimo u vremenu kada glumac može malo da bira. Došli smo u apsurdnu situaciju da je gotovo izjednačen honorar za rad na predstavi i celoj tv seriji! Umetnici danas veoma malo cene sebe. Saterani su u ćošak između onog da nemaju ili makar malo da imaju. Ne postoji nešto što se zove minimalna cena rada. Kod nas ne može ni petoro ljudi da se složi, a da ne dođe šesti i sve pokvari! Vreme entuzijazma i priče da se nešto radi iz „umetničkih ubeđenja“ je prošlo, svi ideali se rasprše kad odete u samouslugu.

* U jednom razgovoru ste mi rekli da se lica naših mladih razlikuju od stranaca: dok su njihova gotovo dečja, naši liče na gusare?

- Lice svašta registruje i na njemu se mnogo toga očituje. Čekajući da prođe jedna kriza za drugom, svi ćemo pre vremena ostariti.

“FLAMINGOSI“

- NAŠ dvojac je nastao iz viška vremena. Pošto ga je sada malo ili nedovoljno, ni Ognjen (Amidžić) ni ja o „Flamingosima“ ne razmišljamo. Što ne znači da će tako i ostati. Muzikom smo se bavili iz zadovoljstva, bez uslova i obaveza. A za to trenutno nemamo prostora.