Beogradski gradonačelnik Beogradu

E pa, vidim država najzad odlučila da tome stane na put. A Baćević mi pade na pamet jer mi se tim povodom svojevremeno poverio: Ma ja imam ovu jednu firmu, pa jedva izlazim na kraj, a neki osnuju po petnaest. Nije to zbog poslovanja, nego neke prevare radi. Ne mogu ni ja sve, pa dozvoljavam da se u sport bolje razumeju muškarci. Zato krajičkom oka, i uha, pratim ovu polueuforiju oko kandidature beogradskog gradonačelnika Dragana Đilasa za predsednika Košarkaškog saveza Srbije. Krajičkom oka pratim kandidaturu, a sa oba otvorena oka pratim Beograd. Hoću da kažem: glavno radno mesto Dragana Đilasa. Radno mesto gradonačelnika Beograda zaprima gotovo trećinu Srbije. Ali, kaže mi jedan viskasto ozbiljan kolega, ne zaboravi ni radno mesto -100 odsto oglasa. Dakle, gradonačelnik Beograda već ima najmanje dva radna mesta. Neka mi se ovde u vezi sa oglasima ne spočitava nepoznavanje zakona, znam ja kako zakon o sukobu interesa razlikuje vlasništvo nad firmom od upravljanja firmom, ali to može da priznaje gospođa Zorana Marković, ja ne priznajem. Dakle, Dragan Đilas već ima dva radna mesta: trećinu Srbije i 100 odsto oglasa. Oglase ćemo neki drugi put, a sad da vidimo Beograd. Moram da skrenem pažnju gradonačelniku da Beograd opet počinje da liči na svinjac. A taman je počeo da se sređuje. Kartonske kutije su se vratile tamo odakle ih je, privremeno, proterao njegov prethodnik Bogdanović. Deponije se formiraju na sve strane čak i sasvim blizu centru, a bojim se da će sa nekim novoformiranim nehigijenskim naseljima opet imati političkih problema kakve je već jednom stoički preživeo. O porivima gradanačelnika da se prihvati najmanje trećeg radnog mesta nešto ću kasnije. Najpre o motivima onih koji ovu ambiciju gradonačelnika podržavaju. Njihov motiv je, očito, uverenje da će gradonačelnik u košarku, ako i ne da vlastite, privući nečije pare. Kao maskota. Biću i u tom pogledu sasvim praktična. Moram da priznam da sam još za vreme Bogdanovića, kada su napušteni psi slobodno bazali oko Narodne skupštine, molila boga da neki od njih nasrne na Bogdanovića. Računam, nešto bi valjda tada preduzeo. Nije se desilo. Napušteni psi su se odlučili za Jelenu Trivan. Kad se u medijima pojavila vest da je gospođa Trivan tužila grad Beograd i naplatila milionsku odštetu, slušala sam je lično kako se nad tom vešću zgražava, jer, kao, ona najbolje zna da Beograd nema para da taj užasni problem, sa kojim se ne suočava nijedan glavni grad koji ja poznajem, reši. Toliko što se tiče para.Što se tiče uloge političara u sportu, mislila sam da je o tome već sve rečeno.I dosad su tamo bili.Nisu uspeli a spreče dve alo je reći važne stvari: da sport bankrotira i da se u njega infiltriraju nežno rečeno sumnjivi tipovi.Dakle, nema razloga da se veruje, da će Djilasov pokušaj da podražava renesansne likove doneti preporod.

NEŠTO SASVIM SLIČNO: Možda se njima to neće dopasti, ali meni je na političkoj sceni Srbije Draganu Đilasu najsličnija Verica Kalanović. Kad sam uočila tu sličnost? Kad je „Vreme“ objavilo samoportret gradonačelnika povodom njegovog proglašenja za ličnost godine.Tu mi je upalo u oko kako je Dragan Đilas, preko svake mere, hvalio svog i našeg predsdnika Borisa Tadića. Za mene je bilo preko mere, kad je rekao da je baš zbog Tadića odlučio da se bavi politikom. Samo mi je Verica Kalanović dostojno parirala tvrdnjom da je Dinkića teško, gotovo nemoguće, zameniti. Ja u stvari mislim da Tadića jedino može zameniti-smenit Đilas isto kao što Mlađu, u njegovoj stranci, jedino može zameniti-smeniti gospođa Kalanović. Džaba što ga sada sasvim neprimereno voda od Magnohroma do novootverene Agencije u Užicu. I tako nam uporedo sa smešnom stranom naših života prikazuje smešnu stranu i naše ekonomije i naše politike.