Reč umetnik verovatno nije dovoljno široka kako bi se opisalo stvaralaštvo brazilskog kompozitora Egberta Žismontija, koji će sa sinom Aleksandrom nastupiti u Beogradu u okviru 12. Gitar art festivala (8 – 12. februar) . Čuveni Brazilac je po vokaciji pijanista, ali za njega nema tajni kada je u pitanju sviranje bilo kog instrumenta. Postao je poznat i po tome što je dizajnirao i svira na dvanaestožičanim i četrnaestožičanim gitarama. Velika pasija mu je i snimanje dokumentarnih filmova o prašumama Brazila. Jedan deo svog života proveo je u džunglama Amazonije, kao član Šingu Indijanaca.
– Mnogo godina ranije, pre nego što sam uopšte odlučio da želim da upoznam Šingu Indijance, shvatio sam koliko je Brazil velika i uzbudljiva zemlja i koliko tek treba da naučim o njoj, da prođem kroz šume i upoznam različite narode i kulture koji ovde žive. Kod Šingu Indijanaca sam išao nekolika puta tokom osamdesetih i devedesetih godina. Tamo sam stekao puno prijatelja i taj period je bio velika inspiracija za moj dalji život. Biti Brazilac, a naučiti govoriti njihovim jezikom i dijalektom je divna stvar. Oni su u stvari originalni Brazilci, a mi smo svi njihovi gosti – priča Žismonti za Danas.
Da li je tačno da ste sami boravili u šumi dve nedelje i svirali flautu kako bi vas njihov poglavica primio u pleme?
– Jeste, to je bio jedini način da me prihvate pošto prvobitno nisu želeli da me prime. Pokazao sam upornost i istrajnost, osobine koje oni za razliku od modernih zajednica mnogo više cene. Oni gosta sa strane obično prihvate na deset ili 15 dana, a ja sam prvi put ostao čak 43 dana, što do tada nikome nisu dozvolili. Njihova zajednica je potpuno drugačija od svega što je bilo ko ikada imao prilike da vidi na ovome svetu. Ti ljudi su tamo vekovima i vekovima unazad, a i dalje žive u miru, u drevnoj zajednici, solidarni su jedni prema drugima…
Očigledno je da o Brazilu pričate sa posebnom strašću. Postoji li još neki kraj na planeti u kojem ste pronašli inspiraciju?
– Na to pitanje je jako teško odgovoriti. Da objasnim prvo, Brazil je jedna veoma raznolika zemlja. Upravo zbog miksa nacija koje ovde žive ja se osećam kao kod kuće kada sviram bilo gde u svetu. Mogu pronaći inspiraciju svugde, jer uvek pronađem neki element mog Brazila. U pravu ste kada kažete da mi je moja zemlja ogromna strast. Kada to kažem, ne mislim u političkom smislu. Glavni razlog za moju strast je to što sam deo zemlje od 200 miliona ljudi koji govore isti jezik, koji su veliki i ludi istovremeno. Možete ići s kraja na kraj, leteti avionom više od pet i po sati i naići ćete na ljude koji govore portugalski sa istim dijalektom, mada mi to ovde zovemo brazilski jezik jer se značajno razlikuje od izvornog portugalskog. Mogu vam garantovati da biste i vi u Brazilu našli jedan, makar mali deo sebe.
Zašto ste odbili da neke od najboljih albuma objavite u SAD?
– Nisam baš odbio. Kada čovek uradi pet, deset, 15 ili 16 albuma, ima drugačiji pristup celoj stvari u odnosu na to kada napravi 50 ili 60 albuma. U SAD imaju potpuno drugačiji pristup muzici od onoga na koji sam navikao u Brazilu. Džez i klasični muzičari u SAD sviraju u malim klubovima, a često se dešava da je na bini više ljudi nego u publici. Verujem da će ljudi naći tamo način da dođu do moje muzike ako zaista žele da je čuju.
Stalno na turnejama, komponujete u putu, stižete da pravite i dokumentarne filmove… Kako uspevate sve da uklopite?
– To je u stvari vrlo lako. Najvažnija stvar u mom životu je muzika. Ne muzika koju pravim, već muzika uopšte. Muzika je jedina stvar koja ujedinjuje sve religije sveta. Ona me vodi svuda, utiče na sve što radim, uz nju nema prepreke koju ne mogu da savladam. Čak mi ne trebaju ni instrumenti ni orkestar da bih napravio dobru muziku. Mogu je napisati sedeći sam u sobi i lupkajući rukom, tako mogu napraviti i ceo album.
Kakav repertoar možemo očekivati u Beogradu, klasiku, džez ili nešto treće?
– Pošto dolazim sa sinom Aleksandrom sviraćemo najpre zajedničke kompozicije sa albuma „Saudacoes“. Imao sam slobodu da sviram sa mnogim najboljim muzičarima ovog sveta, ali to je ipak sviranje na distanci, ovo izgovaram plašeći se da tu emociju ne nazovem pogrešno pošto nije lako objasniti. Nije da nisam uživao u tome, ali emocije su ipak drugačije kada je moj sin pored mene. Biće to muzika koja u tom momentu predstavlja mene i njega. Nećemo se unapred ograničavati na to šta ćemo tačno svirati. Muzika nema granice, treba pustiti da ona vodi tebe, a ne ti nju. Muzika služi da bi se ljudima dala nada u vezi sa bilo kojim problemom. Poenta je da ljudi posle nastupa kažu: „Tako sam uzbuđen, sada moram da na neki način proslavim svoje postojanje.“ Neko će to uraditi odlaskom posle koncerta na lepu večeru, neko odlaskom na plažu…
Znam napamet sve fudbalere Srbije sa Svetskog prvenstva
– Lud sam za fudbalom, kao i svaki Brazilac. Znam sve srpske fudbalere koji su igrali na poslednjem Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi. Stanković, Kolarov, Vidić, ne bih sada trošio vreme nabrajajući… Navijam za Flumineze. Vaš Dejan Petković ovde ima status boga. Nema ništa lepše od sedenja sa prijateljima i gledanja utakmice. To je prva stvar koju volim posle muzike – naglašava Egberto Žismonti
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
