Dača Ikodinović: Kafana je moja sreća

KADA su čuli da hoću u ugostitelje, uglavnom su me pitali da li ću da otvorim „fensi restoran“, pa čak i da li će u njega svako moći da dođe! Ma, ne, odgovarao sam, biće to, brate, prava, klasična kafana, sa dušom, u kojoj svako može da se opusti i sopstvene akumulatore napuni pozitivnom energijom, onakva kakvu sam voleo celog života. I, evo je, baš takve!

Ovako je, u kratkim pauzama između pozdravljanja sa gostima koji su u vreme posete reportera „Novosti“ prosto navirali, u njegovoj kafani „Tako je suđeno“, otvorenoj pre otprilike mesec dana, vedro govorio proslavljeni vaterpolista i novopečeni ugostitelj Danilo - Dača Ikodinović. Kafana je smeštena u lepoj, zakupljenoj kući, u petrovaradinskom naselju „Ribnjak“, a sa njene terase se, kao na dlanu, vide Dunav i praktično ceo Novi Sad, na suprotnoj obali.

- Možda će neko reći da ovako govorim samo zato što sam je sada otvorio, ali sam zaista oduvek sanjao da imam svoju kafanu i to baš ovakvu, toplu i svima otvorenu - nastavlja naš domaćin. - Prosto, u takve kafane sam uvek voleo da idem, i bogami sam i išao, a u kafićima ili klubovima me je bilo samo kada je to bilo neizbežno.

Kafanu koja mu je, kaže, „očigledno bila suđena“, Ikodinović je otvorio zajedno sa starim drugarom Aleksandrom Dobrijevićem, višegodišnjim menadžerom čuvenog „Salaša 137“. Dogovorili su se, veli, „u tri reči“, sami osmislili enterijer koji više podseća na dom, pažljivo izabrali stare komade nameštaja i osmislili ponudu u kojoj je sve domaće - od sarme, podvarka, pečenja ispod sača i desetina drugih jela, do isključivo srpskih vina i rakija.

- Izgleda da smo baš pogodili, jer je uvek puno, a gotovo svi koji su jednom bili ponovo dolaze - zadovoljan je Ikodinović. - I Aca i ja ovde provodimo praktično ceo dan, jer kuća nikada ne sme da ostane bez domaćina, a goste mora neko da dočeka i isprati. To me, međutim, zaista čini srećnim i verujem da će da potraje.

Tešku saobraćajnu nesreću iz leta 2008. i nevesele dane koji su usledili je, nastavlja, izbrisao iz sećanja i sav je, kaže, okrenut budućnosti. Dok to govori, kraj stola prolazi njegova supruga Nataša Bekvalac, pa slede zagrljaj i poljubac za Daču i osmeh za goste, ali bez slikanja i izjava, jer je u kafani, kaže, samo običan gost.

- Da, i Nataša, kao i ja, voli kafanu uopšte, a ovde je gotovo svaki dan - smeje se domaćin „Novosti“. - A i naša ćerka Hana, kojoj su četiri godine, kada krenemo ovamo kaže: „Idem u moju kafanu“.

Jedini slobodan dan mu je, inače, ponedeljak. Tada, veli, stigne da se naspava, ali i da vidi devetogodišnju Andreu, kćer iz prvog braka koja sa majkom živi u Beogradu.

- Ona je već velika i pametna tatina devojčica. Kad još malo poraste, češće će dolaziti ovamo.

U „Tako je suđeno“ sviraju, inače, tamburaši, ali, po izričitom Dačinom zahtevu, samo petkom i subotom.

- Dovoljno je, jer ne želim da se ni u čemu pređe mera - objašnjava, uz osmeh. - Lično, od nesreće koja mi se dogodila nisam popio ni kap alkohola, niti ću, ali znam da kapljica i žice mogu ljude da povuku i preko granice, a to ovde ne želimo.