Realnost pesimizma

Ima, međutim, i vedrih tonova. Ako niste znali, od juče bi trebalo da znate da smo, pesimizma što se tiče, u društvu Britanaca i Francuza. Biti u takvom društvu je čast, ali i obaveza. To je lepo, ali je i defetistički i na neki način derogira stručnjačko mišljenje da je pesimizam podsticajna realnost. Jer, ako već Francuzi i Britanci nisu uspeli da se izbore sa baukom pesimizma, ko smo pa mi da se tu nešto kurobecamo. Tim pre što se britansko-francuski pesimizam ne temelji na tamošnjoj nezaposlenosti i bedi, nego na čistom hiru.

Opet mi, Srbi, prednjačimo. Treba valjda da budemo ponosni što naš pesimizam nije proizvod zasićenosti i dekadencije, nego ima sasvim racionalne uzroke. Pa slede objašnjenja: mi smo, bajagi, stara nacija, a u takvim nacijama, gde preovladavaju starkelje, preovladava i pesimizam. Da li je to tako? Jeste da smo mi narod najstariji, ali šta da kažemo o Kinezima, jednom od stubova naše spoljne politike. Drevni su sinovi Središnjeg carstva, ali su daleko od vrha pesimističke top-liste.

Osim toga, ima pesimizama i pesimizama. Jedna je stvar pesimizam nastao iz zabrinutosti za budućnost sveta ovakvog kakav jeste, a druga je stvar pesimizam koji se rađa iz straha od sledećeg prvog u mesecu, kada pristižu računi. Konačno, pesimizam nipošto ne treba povezivati sa siromaštvom. Evo, uzmimo Šopenhauera, takoreći utemeljivača pesimizma. Ništa mu pod milim bogom nije falilo, a on pisao crno da crnje ne može biti.

Politikino istraživanje se, međutim, nije pozabavilo političkim uzrocima ovdašnjeg pesimizma. Setite se samo: evo već dvadeset i nešto godina državne propagande nas danonoćno uveravaju kako smo mi, narod najstariji, vekovne žrtve svetskih zavera i kako zbog svega toga gubimo identitet i suverenitet. Pa dobro, kad čovek bolje razmisli, nacija protiv koje su se zaverili Vatikan, Kominterna, masoni i mnoga druga tajna društva, ne može biti optimistična. Uteha nam je što smo uprkos teškim okolnostima uspeli da se izborimo da budemo u društvu Francuske i Britanije.