Patrijarh: Bez Boga čovek gubi meru

BLAGA i najradosnija vest, braćo i sestre u Hristu Gospodu, počinje rečima svetog Jevanđelja po Mateju: “Rodoslov Isusa Hrista, sina Davidova, Avramova sina” (Mt. 1, 1). Ta vest otkriva i svedoči nama i svima, nebu i zemlji, svim vidljivim i nevidljivim svetovima, dvojedinu tajnu i istinu.

Svedoči nam istinu o jedinstvenom dvojednom rodoslovu u istoriji roda ljudskog. Svaki rodoslov navodi pretke i potomke po jednoj, čovečjoj liniji. Jedino ovaj rodoslov čini neponovljivi izuzetak. Ovaj potomak carske Davidove loze, iznikao iz svetog Avramovog korena, imenuje se imenom Isus, to jest Spasitelj, i imenom Hristos, što znači pomazanik Božji, izabranom narodu Božjem i svemu rodu ljudskom od Boga obećani Mesija, Iskupitelj i Izbavitelj od greha, smrti i demonskih sila.

Tako nam se u Isusu iz Nazareta javlja i daruje savršeni Bog i savršeni Čovek. Otuda, ko njega voli, ispunjava prvu zapovest Božju, zapovest o ljubavi prema Bogu svim srcem i svom dušom, ali ispunjava i onu drugu njegovu zapovest o ljubavi prema bližnjem. Jer, on je Bog i Gospod naš, on je i najbliži bližnji naš. U njemu prepoznajemo istinskog Boga, ali i istinskog Čoveka.

U njemu, Bogočoveku, utemeljuju se i daruju tri osnovne svetinje ljudskog života: svetinja oca i očinstva, svetinja majke i materinstva, svetinja deteta i detinje bezazlenosti i čistote. Upravo zato, naš blagočestivi narod posvećuje tim svetinjama tri nedelje uoči Božića pod nazivom Detinci, Materice i Oci. Prvo, rođenjem Jedinorodnog Sina Božjeg otkriva nam se tajna večnog Oca i nebeskog očinstva. On nas uči molitvom Gospodnjom da njegov Otac jeste i naš Otac: “Oče naš koji si na nebesima...” Prema tome, zemaljsko očinstvo, samo kad je ukorenjeno u tom večnom nebeskom očinstvu, zadobija smisao, postaje svetinja: bez njega ne bismo imali pravo da na zemlji nazivamo ocem bilo koga.

Proslavljajući Materice, proslavljamo svetinju materinstva, osveštanu bogomaterinstvom Presvete Bogorodice. Njenim rađanjem “predvečnog Boga” kao “Deteta mladog” osvećuje se i osmišljuje svako rođenje: “Srce svake majke”, po pesniku, “postaje srce Bogomajke”. Šta na zemlji ima svetije od majke i uzvišenije od materinstva? Toliko je ono sveto i uzvišeno da je i sam Bog zaželeo da se rodi od Bogomajke i da njenu utrobu učini “širom od nebesa”!

Dete kao plod očinske i materinske ljubavi, rađano silom iskonskog Božjeg blagoslova, predstavlja sažetak i vrhunac svih dobrota i lepota kojima je Bog obdario svekoliku svoju tvorevinu.

Kada se porekne, zaboravi i pomrači ta nebeska svetotrojična Tajna Boga kao ljubavi, onda se neminovno gubi smisao porodice i dolazi do njenog raspada. Što je manje Boga i Božje ljubavi u ljudima, to je manje ima u ljudskim odnosima, braku, između oca, majke i dece... Bez Boga kao ljubavi, čovečja ljubav gubi svoje merilo i svoju meru. Ona se svodi na biološku ravan, na samoživost, na obogotvorenje telesne pohote; hedonizam postaje vrhovna ljudska vrednost.

Ljudi našeg doba upravo su na tom putu obogotvoravanja pohote tela i telesnog mudrovanja, telesne pameti. A kad god je neko ljudsko društvo u istoriji kretalo tim putem, ono se neminovno nalazilo u predvorju svoje katastrofe i pred propašću svoje civilizacije.

Šta je drugo sida, ta strašna bolest i pošast našeg vremena, ako ne, u najviše slučajeva, posledica obesvećenja svetinje braka i zloupotreba polnosti i polne ljubavi, a veoma često i posledica njihove protivprirodne upotrebe?

Mnogi su i divni darovi kojima je Bog obdario čoveka. Čovek je prizvan da ih upotrebljava na pravi način, ne da ih zloupotrebljava. Neki od njih su sredstva masovne komunikacije: elektrika, radio, film, televizija, novine, internet. Ta i mnoga druga moderna sredstva opštenja među ljudima i prenošenja duhovnih i svih drugih vrednosti takođe bivaju zloupotrebljena. Korišćenjem reči, slike, igre i melodije ova dragocena sredstva doprinose čovekovom prosvećenju, duhovnom i moralnom preobražaju, negovanju i usavršavanju zajedničkog življenja ljudi i sazrevanju u slobodi i u dobru.

Ali, ako se ti darovi i sredstva zloupotrebe, kao i sve drugo u čoveku i oko čoveka kada se zloupotrebi, u opasnosti su da se pretvore u izvor čovekovog pomračenja i propasti. Namesto da budu izvor čovekovog prosvetljenja, preobraženja i ozdravljenja, u opasnosti su da se pretvore u pomračilište i trovačnicu ljudske svesti i savesti.

Zaista, ljudska sloboda i čovekova prava su neograničeni. Sve je čoveku slobodno i sve spada u oblast njegovih prava - tako ga je Bog stvorio. No da li je svaka sloboda istinska sloboda i da li je sve ono na šta čovek misli da ima prirodno pravo - istinsko i čoveka dostojno pravo? Dva su puta pred čovekom: put života i put smrti. Da li sloboda kojom čovek sebe i bližnjeg svog čini robom smrti i ništavila jeste istinska sloboda? Čovek je slobodan da izvrši samoubistvo i zločin svake vrste. Po meri naopako shvaćene slobode, čovek može da postane ljudožder, ubica, krvopija... No sloboda koja svojim nasiljem lišava bližnjeg slobode i način upražnjavanja svoga prava putem nasilja nad drugima, lišavajući ih njihovih prava i pravde - pretvaraju se u tiraniju i bezakonje. Jedno odstupanje sa puta dobra i života, rađa bezbroj zala, smrti i nepravdi.

Tako, na primer, u dobra svojstva savremenog čoveka i čovečanstva spada istrajna borba za ljudska prava i slobode. Ono, međutim, što pri tome nije dobro jeste mešanje dobra i zla, svetlosti i tame, greha i vrline, ljubavi i mržnje. Pogotovu nije dobro, u ime prava i sloboda, poistovećivati zloupotrebu prirodnih i bogodanih sila čovekovih i njihovu upotrebu, saglasnu sa bogodanim ustrojstvom i ciljem čovekova bitisanja. Samo oni koji su obasjani svetlošću Hristovog rođenja znaju da razlikuju upotrebu i zloupotrebu, lažnu slobodu od prave slobode, samoubilačko ljudsko pravo od njegovog upražnjavanja na način dostojan čoveka i ljudske zajednice, na graditeljski i životodavni način.

Preziranje zdravih, Bogom danih zakona ljudske prirode, preobraženih Hristovim rođenjem u bezmernu “meru rasta visine Hristove”, i obogotvorenje neprirodnog bluda i preljube ne mogu, po samoj prirodi i moralnom poretku stvari, a da ne završe demonizacijom i razaranjem čovečnosti u samoj njenoj srži.

Ne možemo i ne smemo, braćo i sestre, kao svedoci Hristove istine o Bogu, čoveku i svetu, svesni svog večnog i bogočovečnog zvanja pred Bogom, da ne ukažemo na ove i druge opasnosti koje danas prete čoveku i ugrožavaju njegovu istinsku slobodu i autentična prava, skrnaveći njegovo bogoliko dostojanstvo.

Božić je praznik mira i ljubavi, praštanja i mirenja, sloge i jedinstva. U ime tih božićnih, bogočovečanskih duhovnih darova i vrednosti pozivamo sve vas, draga naša deco duhovna, da živite i delate u duhu nepokolebljive vernosti svojoj Majci Crkvi, njenom jedinstvu, vekovnom poretku i odlukama njenih najviših i jedino nadležnih jerarhijskih tela. Nemojte dozvoliti da ikog od vas zbunjuju neistine i zavode grube klevete pojedinaca i grupica koje, vođene svojim sektaškim zabludama, svesno ili nesvesno služeći neprijateljima Crkve i vere Hristove, pokušavaju da ospore duhovni autoritet Crkve i njene zakonite jerarhije i da ga zamene lažnim autoritetom samoproglašenih vođa. U isto vreme, svima nama je sveta dužnost da se molimo Bogodetetu Hristu, Suncu Pravde, za pokajanje i prosvećenje svih zabludelih i za život i spasenje svega sveta.

Na kraju, radujući se Bogu i Božiću i proslavljajući Hrista Bogomladenca kao “jedino novo pod suncem”, zapevajmo svi, jednim srcem i jednom dušom, pesmu pastira i anđela:

“Slava na visini Bogu, a na zemlji mir, među ljudima dobra volja!”

MIR BOŽJI - HRISTOS SE RODI!