Bjelogrlić: Imamo i mi divne priče

GOTOVO pred sam kraj ove ne preterano optimistične godine, u bioskope je stigao film “Montevideo, Bog te video”, u režiji Dragana Bjeloglića, koji je za samo desetak dana od premijere postao apsolutni hit. Romantična, bajkovita melodrama o podvigu srpskih fudbalera na prvom Svetskom prvenstvu u Urugvaju, pokazala se i kao svojevrsna “novogodišnja čestitka” sa optimističkom porukom da ovde može biti bolje, samo smo zaboravili na to.

- Ako verujete da postoji dobar, plemenit svet, možete ga i napraviti. Ako verujete da postoje divni ljudi, plemeniti, koji čine dobra dela, onda će se ona i desiti. Jedna od mojih želja bila je da podsetim, pre svega Srbiju, a onda i druge, da prvo u sebi treba da pronađemo to dobro. Živeći već ne znam koliko godina u ovoj državi, svakodnevno se susrećem s nevericom da je moguće da postoji ne samo dobra Srbija, nego i dobar svet, i da još ima ljudskosti. Nekako smo svi poverovali da samo loši, prepredeni, gramzivi, pokvareni, neiskreni i sebični danas uspevaju, i te negativne stavove stalno proizvodimo i u sebi i oko sebe. Ne verujem da smo izgubili svako dostojanstvo, a naročito u floskule da će nam biti sve lošije, i voleo bih da i druge ubedim u to. U tom smislu, poruka filma “Montevideo, Bog te video” može biti i vrsta “novogodišnje čestitke” - kaže glumac Dragan Bjelogrlić, koji je svojim debitantskim rediteljskim ostvarenjem doživeo ovacije na nedavnoj premijeri u Sava centru kakve domaći film ne pamti, kao i u Kragujevcu, Nišu, Pirotu, Paraćinu, Leskovcu, Novom Sadu...

Pre beogradskih projekcija, “Montevideo, Bog te video” na Bjelogrlićevu inicijativu pretpremijerno je prikazan u Zvečanu, i kako kaže, nada se da će ovaj gest slediti drugi filmski autori, i da će postati tradicija.

* Kako se ovih dana nosite s komplimentima da ste kao reditelj vrlo prijatno iznenadili?

- Moram da priznam da reakcije publike, kritike, medija, i ovo što se dešava sa filmom, prevazilaze sva moja očekivanja. Imao sam ambiciju da napravim toplu i emotivnu priču, kakva meni kao gledaocu, ali i stvaraocu, nedostaje, pa sam pretpostavio da možda i drugi ljudi ovde imaju sličnu čežnju za takvim filmom. Dobio sam veliku potvrdu za svoju sumnju. Mislim da se dogodila ona čudna “hemija” između filma i publike, nešto potpuno fenomenalno, što se retko dešava i, naravno, da su ljudi iznenađeni, pošto nisam reditelj. Koliko god da se dugo bavim filmom, a poslednjih godina i kreativnom produkcijom, režija je i za mene dosta ozbiljan posao. Da sam se tako ozbiljno spremao neke od svojih uloga, kao što sam se spremao za režiju ovog filma, ko zna šta bi se desilo s mojom karijerom. Ali, možda je na mene uticalo to što se glumom bavim od detinjstva, i nekako sam uvek smatrao da mi je to dar, zato sam se tako nonšalantno i ponašao.

* Priča filma polazi od istinitog događaja kako je reprezentacija Kraljevine Jugoslavije, sastavljena samo od mladih srpskih fudbalera, postigla pobedu nad Brazilom i treće mesto u Montevideu. Zbog čega naša šira javnost, tek osamdeset godina kasnije, saznaje za ovaj događaj, i šta to govori o nama?

- Postoji nešto čudno, a to je da mi nikada nismo imali potrebu da pričamo naše najlepše priče. Nekako smo prošli bez njih, i dan-danas je tako. Poriv da iz sebe stalno izvlačimo loše događaje i da stalno govorimo o lošim stvarima, kao da su one dobre za nas bezvredne je neverovatni fenomen koji traži ozbiljnu psihosociološku studiju. U nekim projektima i sam sam bio tako kritičan, ali je ono u šta sam uvek verovao, a utvrdiće se da sam u pravu, jeste da je čitav svet gladan pozitivnih, optimističnih emocija. Mislim da je “šifra” filma, njegov “lajtmotiv” vera u tim, u savezništvo, jer je tim jači od pojedinca. To je moj princip i u ličnom životu - samo ako radim sa dobrim timom, mogu i ja da budem dobar. Nikada nisam verovao u ono “film je loš, a Bjela je dobar”. Ili, “predstava je očajna, a glumac je dobar”. To ne postoji - Mesi može biti najbolji fudaler na svetu, ali samo u Barseloni.

* Zanimljivo je da ulica u Montevideu nosi ime golmana Milovana Jakšića, a u Beogradu nemamo ni ulice Moše Marjanovića, ni Aleksandra Tirnanića, iako su bili božanstva i legende Srbije?

- Imamo ulicu doktora Milutina Ivkovića Milutinca, takođe legendarnog fudbalera, koja prolazi pored Partizanovog stadiona. On je bio i poznat levičar, komunista, a Nemci su ga streljali 1943. Ali, gotovo sam ubeđen da će posle ovog filma svoje ulice u Beogradu dobiti i Moša, i Tirke, i Milovan Jakšić.

* Ova, malo idealizovana “freska” Srbije, vraća nas u doba njene slavne istorije i vojske između dva svetska rata, Karađorđeve zvezde, velikih evropskih saveznika... Za vas i ekipu koja je radila film, ovakvi patriotski momenti su takođe nešto novo?

- Mislim da je to nešto o čemu čovek javno ne treba da govori, jer je duboko intimna stvar, ali ipak ću reći - volim Srbiju, a voleo sam i veliku Jugoslaviju. Nikada nisam pripadao onima koji nisu voleli druge. Meni je prosto normalno da čovek voli svoju zemlju i da navija za nju, neću da upotrebim drugu reč, pošto je “patriotizam” u proteklim decenijama postao najmanipulativnije i najopasnije oružje na ovim prostorima. Ono što sam ovim filmom možda želeo da pokažem, pa i da malo potcrtam, jeste osećanje prema mom narodu. Da li je to posledica toga što sam malo i ostario, što je verovatno, ne znam. Ali, jedna od stvari koje sam lično uradio upravo je priča sa Karađorđevom zvezdom - još dok nisam znao da li ću se upustiti u režiju filma, napisao sam scenu sa fudbalom, flešbek glavnog junaka, i poslao sam je Srđanu Dragojeviću i Ranku Božiću, koji su radili scenario. Rekao sam im da bih o tome voleo da pravimo film, i da to bude moto - Tirke, fudbalska legenda, i Karađorđeva zvezda kao metafora nečega što se prenosi s njegovog oca na njega, a on to ostavlja svojoj devojci kad odlazi. Ta emocija nije dominantna u filmu, ali je tu, i sve nas je okupila. Kroz tu divnu priču o fudbalu, postoji još jedna, neću da kažem važnija priča, ali, meni lično možda bitnija. Kroz malu temu, ispričali smo nešto veliko.

* Iz druge vizure, ovaj film bi mogao da bude i “ženski”, pošto melodrama žanrovski nekako “pripada” ženama, i među njima ima najviše publike?

- I muškarci vole melodramu mada nerado to priznaju. Zanimljivo je da u filmu postoje čak dva jaka ženska karaktera, Valerija i Rosa, pošto danas u srpskoj kinematografiji gotovo da više i nema ženskih likova. Valerija je potpuno netipična - feministkinja, studentkinja umetnosti koja odlazi u Pariz, i koja je sve učinila da sebi ne prizna da se zaljubila u Mošu Marjanovića... Rosa je takođe netipična devojčica iz provincije, i ima neki svoj nemir u sebi.

* Za koju biste se od ovih junakinja lično opredelili?

- Kao reditelj navijao sam za obe, kao gledaocu verovatno bi mi intrigantnija bila Valerija, a kao muškarac Dragan Bjelogrlić ne bih mogao da se opredelim - odlučio bih se za obe!