Bratstvo i jedinstvo nije mrtvo

Kao prvo, pozdravljamo i podržavamo posetu u celini, jer ona pre svega odražava dobru volju za brže prevazilaženje posledica nedavnih sukoba između dvaju naroda i republika i, uporedo s tim, utire puteve za obnovu civilizacijskih odnosa između naših građana, naroda i osamostaljenih avnojevskih država.

Kao drugo, ne možemo se složiti sa izjavom predsednika Tadića (beogradski „Danas“ od 26.XI) „da nema više bratstva i jedinstva…“ radi toga jer to nije tačno a i u suprotnosti je sa prijateljskim odnosima dva predsednika manifestovanim tokom posete.

Kao treće (prema „Jutarnjem listu“ u „Danasu“ od 26.XI-), ne možemo prihvatiti tvrdnju da je „posve nesporna činjenica da je do rata i ratnih strahota dovelo samo postojanje Jugoslavije“. To je netačno i proizvoljno optuživanje, suprotno duhu posete.

Prešućuju se, na žalost, osvedočeni istorijski dometi bratstva i jedinstva. Ono je, kakvog pamtimo, nastalo u NOB kao alternativa bratoubilaštvu te je izraslo u kohezionog činioca pobede NOP-a da bi, kasnije, kroz obnovu i izgradnju zemlje zbližilo narode Jugoslavije do neslućenih granica, što slikovito odražava pesma „od Vardara pa do Triglava, od Đerdapa pa do Jadrana“.

Stoga je shvatljivo, što je Tito, znajući da protivnici našeg jedinstva „nikad ne miruju“, stalno upozoravao da budemo budni i da čuvamo bratstvo i jedinstvo kao „zenicu oka“, jer je verovao da je ono najbitnije za naš unutrašnji mir, biološki opstanak naroda i društvenu stabilnost i napredak.

Znamo šta se desilo kada su ta upozorenja zanemarena i kad vođstva SKJ i SFRJ nijesu bila na nivou vremena u kome su povampirene snage domaćeg nacio-klerikalnog hegemonizma i šovinizma razbile Jugoslaviju uz pomoć nekih spoljnih faktora. Danas je više nego jasno da je najteži udar bratstvu i jedinstvu nanešen ratovima, ali ono nije nestalo, niti je mrtvo.

Dobro je što je višegodišnje ratovanje zaustavljeno dejtonskim mirom i što su sačuvane avnojevske republike kao osamostaljene države u postojećim granicama. Takođe je dobro što su nosioci i vinovnici razbijanja zemlje i počinjenih ratnih zločina privedeni sudskoj pravdi u Hagu, sem onih koji su umrli u toku sudskog procesa ili su umrli pre nego su pozvani u Hag ili su još u begstvu.

To govori da sve, ipak, nije uništeno. Ostale su republike da leče posledice rata i obnavljaju životne tokove u ratom izmenjenim uslovima. Stoga se ne može (i ne sme) reći: „Bratstvo i jedinstvo je mrtvo, ali povezuju nas, kaže Tadić, ekonomski interesi“. Nije mrtvo, niti se može zamisliti bilo kakav ekonomski napredak dok se ne prevaziđu mržnja i netrpeljivost i obnove dobri odnosi na ovim prostorima.

Radi toga naš prvi i glavni interes je bio i ostao – obnova u novom istorijskom kontekstu tekovine koja podrazumeva mir i isključenje mržnje i nasilja, a afirmiše poverenje i prijateljstva, ličnu sigurnost i druge oblike saradnje od svenarodnog interesa kao što su slobodan protok ideja, ljudi i dobara. Ne mogu se i ne smiju zaboravljati milioni građana različitih nacija i konfesija, ali istog ili sličnog jezika i kulture, koji u srcu nose i gaje poštovanje i ljubav jednih prema drugima, koji su bez nacio-šovinističkih nazora i isključivosti.

Posebno su pažnje vredni rodbinski odnosi: mešoviti brakovi i njihov porod i porod njihovog poroda, deca sledećih generacija, koje valja uzgajati i vaspitavati u sredini bez najekstremnijih nacio-klerikalnih ostataka – „neo-ustaštva“ i „neo-četništva“, koji, još uvek, tu i tamo, divljaju po našim stadionima i oko njih uz „prisustvo“ i toleranciju vlasti pri čemu jedni skandiraju „Ubij, ubij Srbina“, a drugi pevaju: „Brate brale šalji nam salate, biće mesa klaćemo Hrvate“.

Da bi se stiglo bilo gde i bilo kad trebalo bi se za sva vremena osloboditi ostataka te mračne prošlosti koja sapliće i vraća natrag – da se više nikad ne pojavi i da nad njom trijumfuju obnovljeni međunacionalni i međuverski odnosi koje smo do tada, u našim uslovima, zvali bratstvo i jedinstvo.

Ako toga danas nema kao državne (i stranačke) unutrašnje i spoljne politike u državi na čijem čelu je predsednik Tadić, to ne znači da je umrlo i da ga nema u odnosima građana, stranaka i država. Ima ga i te kako, ne samo kao uspomene na njegov zvezdani uspon u NOR-u i razvoju SFRJ, već i kao odlučne borbe protiv bratoubilaštva u ratovima devedesetih. Nema ga kao državne politike i ima kao društvene prakse. U praksi su, što se toga tiče, vidljive dve politike: zvanična koja naglašava nacionalne i verske podele i nezvanična koja prevazilazi i premoštava podele i suprotnosti. Prijateljskih odnosa još uvek nema koliko je bilo i koliko bi trebalo biti. Oni se ipak premoštavaju: politikom i praksom miliona građana i političkih zajednica. Primera je puno. Nekadašnje bratimljenje Maribora i Kraljeva, koje je zbližila smrtna opasnost od nacističke okupacije, nije prekinuto ni ratovima devedesetih, a oživjelo je kao bratska pomoć Kraljevu prilikom ovogodišnjeg zemljotresa.

Za tvrdnju u „Jutarnjem listu“ „da je do rata i ratnih strahota dovelo samo postojanje Jugoslavije“, dovoljno je, za ovu priliku, reći da se tom tvrdnjom žele amnestirati stvarni razbijači (što je nemoguće) a sva krivica prebaciti na žrtvu razbijanja, na Jugoslaviju, koje više nema.

Sve skupa je više nego smešno: vinovnici su pretvoreni u nevine, a žrtve u krivce.

Pošto Društvo za istinu, u junu iduće godine organizuje okrugli sto o razbijanju Jugoslavije, svi će dobiti šansu da usmeno ili pismeno iznesu svoja mišljenja i viđenja o temi – ko je i radi čega razbio Jugoslaviju u ratovima devedesetih.

Autor je predsednik Društva za istinu o NOB i Jugoslaviji