Nijedna strana nije pobedila

Milovan Jauković: BOŽE, BLAGOSLOVI AFRIKU (4)

Najnovija knjiga u izdanju Danasa čije odlomke objavljujemo hronika je epohalnih i dramatičnih zbivanja u Južnoj Africi, viđenih kroz prizmu novinskog izveštača i posmatrača tog fascinantnog dela savremene istorije. Knjiga je u izvesnom smislu i svedočanstvo da su i u Africi moguća politička čuda i uspešne priče, ali i storija o uzrocima apokaliptičnih tragedija nesrećnog Crnog kontinenta. Zemlji iznad Rta dobre nade pošlo je za rukom da ostvari poduhvat stoleća, da iz režima aparthejda na miran način pređe u društvo demokratije i ravnopravnosti.

Odmah po objavljivanju dokumenta, De Klerk i Mandela su se našli stešnjeni između aplauza iz sveta i ozbiljnih kritika kod kuće. Mnogi su tvrdili da ovaj dokument ima tajni deo o podeli vlasti između Nacionalne partije i ANC. De Klerk i Mandela su odmah demantovali glasine o postojanju tajnog dogovora, ponavljajući da je isključivo reč o vladi nacionalnog jedinstva koja će funkcionisati pet godina, do narednih izbora.

Dogovor između De Klerka i Mandele bio je rezultat odluke Nacionalnog radnog komiteta ANC da kao pregovaračku platformu prihvati dokument koji je izradio Džoe Slovo, predsednik KP, gde se navodi da buduća vlada ne sme rizikovati da otuđi birokratiju i oružane snage, jer nema pobednika ni potpuno poraženog neprijatelja. Polazeći od premise da je istorijski kompromis neophodan jer se ANC ne dogovara s potučenim neprijateljem, Slovo je predložio amnestiju za sve koji su bili angažovani u sprovođenju i odbrani aparthejda, kao i da se garantuju posao i penzije generalima i civilnim službenicima, kako bi se obezbedila njihova saradnja s prvom demokratski izabranom vladom. „Nijedna strana nije pobedila u ratu. Nacionalna partija ne može više da vlada sama, a mi ne možemo da osvojimo vlast silom. Dakle, obe strane su prinuđene na kompromis, to je realnost“, pisao je Slovo.

Odustajanje od ranijeg zahteva za potpuno prenošenje vlasti i prihvatanje koncepta deobe vlasti imalo je značenje pravog kopernikanskog obrta. ANC je pristao da deli vlast s belom manjinom, na ograničen period, posle prvih nerasnih izbora. Bilo je to savezništvo između bivših marksističkih revolucionara i belih suprematista, kakvo je malo ko mogao očekivati. Dve potpuno oprečne ideologije našle su se na zajedničkom zadatku da očuvaju tranziciju ka demokratiji na pravom koloseku.

Ipak, tamni politički mozaik upotpunjavale su sve učestalije pretnje iz redova belih ekstremista i crnih radikala. I dok su se sukobi na političkoj sceni produbljivali bez ikakvog nagoveštaja o postizanju nasušno neophodnog sveopšteg nacionalnog konsensusa o budućnosti zemlje, nasilje se širilo nesmanjenom žestinom. Strah, neizvesnost i nesigurnost bili su vidljivi takoreći na svakom koraku, kako na ulicama prenaseljenih i ubogih naselja za crnce, tako i luksuznih gradskih četvrti gde žive belci. U velikim gradovima nije bilo policijskog časa, pa ipak je život počinjao s izlaskom, a završavao se sa zalaskom sunca. Noću su se svi, bilo bele ili crne kože ili azijatskog porekla, povlačili u svoja „geta“, svoje zabarikadirane kuće. Motive ovog dobrovoljnog kućnog pritvora i neizbežnog saveta došljaku da se ne zatekne na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, bilo je više nego lako dokučiti već površnim prelistavanjem crnih hronika bilo kojeg dnevnog lista.

Delovi Južne Afrike podsećali su na pravo bojno polje. Dok su pregovarači krčili put kroz šumu ustavnih sitnica, orgije nasilja dostigle su kulminaciju. U taunšipima obračuni se nisu stišavali. I glavni grad Pretorija, koji je zbog krajnje rigoroznih mera bezbednosti dotad bio pošteđen masovnih ubistava i oružanih obračuna, osetio je svu žestinu izliva slepog i besmislenog nasilja. Prema podacima nezavisne Komisije za ljudska prava, u prvih šest meseci 1993. u političkim obračunima ubijena je 1.381 osoba. Za tri godine broj žrtava premašio je 9.000. Najviše ljudi je stradalo u obračunima između pristalica ANC i IFP. Opterećena stereotipima i predrasudama prošlosti, bela većina po pravilu je optuživala isključivo crnce za eskalaciju nasilja, a uzroke prevashodno videla u njihovoj vekovnoj plemenskoj netrpeljivosti i mržnji.

Tamne tonove južnoafričke svakodnevice upotpunjavala je i izuzetno teška ekonomska situacija, izazvana najdužom recesijom u istoriji zemlje, masovnim odlivom stranog kapitala, rekordnom nezaposlenošću i ovde nepoznatoj inflaciji od 20 odsto. Stoga nije čudilo što je u jednom ispitivanju javnog mnjenja Galupovog instituta za Južnu Afriku svega 24 odsto crnaca i 13 odsto belaca izjavilo da veruje u „srećnu budućnost svoje rase“, dok je među Azijcima tako mislio tek svaki treći. Da stvar bude još gora, mnogi beli Južnoafrikanci videli su kraj aparthejda kao smak svog sveta. Uplašeni izgledima da crnci upravljaju zemljom, mnogi su se spremali da napuste Južnu Afriku, odnoseći novac i kvalifikacije. Tvrdili su da, uprkos svim obećanjima i uveravanjima, ANC ne uliva poverenje, preti nacionalizacijom i redistribucijom bogatstva i zemlje crnim masama.

Iako je Mandela lično apelovao na belce da ne napuštaju zemlju, njegova uveravanja padala su na gluve uši. U takvom miljeu, bilo je sasvim izvesno da će predsedniku De Klerku i Nelsonu Mandeli biti potrebno mnogo umešnosti i diplomatije da „slepe ulice prošlosti, kojih se svi moraju odreći da bi stigli do nove Južne Afrike“, kako je to jednom rekao De Klerk, „ne postanu slepe ulice budućnosti“.

Nastavlja se