Mi smo kusur u velikim igrama

IZMEĐU dve pozorišne stanice, “Šaušpilehausa” u Diseldorfu i Nacionalnog teatra u Atini, bogato internacionalno iskustvo Nikita Milivojević deli sa svojim novosadskim studentima: reditelj čije su predstave “Ivanov” i “Zločin i kazna” (uz izložbu El Greka) proglašene za najznačajniji kulturni događaj 1997. godine u Grčkoj, a “Tri sestre” pre pet sezona najboljom predstavom u ovoj zemlji, ostavio je dobar glas i rediteljski potpis i na scenama Turske, Švedske, Italije, Slovenije, Makedonije...

Još se nisu slegli utisci oko njegove “Na Drini ćuprije” (čija je svetska premijera nedavno bila u Nemačkoj), a on se uveliko priprema za novi zadatak: “Majku psa” Pavlosa Matisisa, jednog od vodećih savremenih pisaca u našem susedstvu. I dok je ovaj izbor uslovljen, između ostalog, velikom ljubavlju i poštovanjem za grčku kulturu i narod, “Na Drini ćuprija” dug je prema sopstvenom nasleđu... Ipak, nije bilo lako sa ovom temom i delom upoznati nemačke umetnike i publiku.

- Imao sam neku vrstu zapitanosti i straha kako im približiti toliko istorije u romanu, a izbeći zamke. Jer, oni odmah sebi postavljaju pitanje: zašto bismo to igrali danas? Tu su se već pojavile prve opasnosti za površan pristup Andriću, i mogućnost da se sve dovede u vezu sa balkanskim stereotipima, poslednjim ratovima, mostu kao simbolu povezivanja i sličnim asocijacijama koje udaljavaju od same suštine - objašnjava Milivojević.

* Kako ste to izbegli?

- Imao sam utisak da Nemci već unapred znaju kakvu bi predstavu hteli da vide. Baš od takvih opštih mesta hteo sam da pobegnem. Rekao sam im da me najmanje interesuje banalni politički kontekst na relaciji Nemačka - Balkan - Evropska unija. Tražio sam da promene perspektivu i sve pomere na emotivni plan, priču o malim ljudima i njihovim sudbinama, strahovima, ljubavima. I sve to kroz vreme. Ima jedna Andrićeva rečenica na samom početku romana: “ I tako, prođe prvih sto godina...”

* Nama vreme kao da stoji u mestu?

- Pre početka rada na ovoj predstavi, otišao sam u Višegrad u kome nisam bio od školskih dana. Zapanjio sam se koliko grad i ljudi deluju umorno. Kao da je tamo od svega najmlađi - most. Inače, imamo mi nešto vrlo specifično što je verovatno posledica viška istorije. Moja generacija, suštinski, u istim je problemima kao generacija naših očeva. Među nama je ukorenjeno to strašno osećanje autoritarne svesti da si kao pojedinac uvek manje važan od institucije! A to je pogubna logika, nema istinskog napretka bez razvijanja i uvažavanja pojedinca.

* Kažete da vlast nikad nema savest?

- Ona funkcioniše po principu nametanja volje i mišljenja. Ali, ako si iole nezavisan i slobodan, kao što bi umetnik trebalo da bude, moraš da misliš svojom glavom. Mihiz je govorio: “Moja je priča mala u vašoj velikoj priči”. Jer, sistem uvek nađe nešto važnije, pa je mene gotovo sramota da pričam o svojoj “maloj priči”. I u Nemačkoj su hteli da pričaju o Andriću u kontekstu EU, dok je mene interesovala sudbina Feduna, Fatime i Ćorkana. Konačno, na osnovu nataloženog iskustva upravo Fedunu je jasno da “veliki događaji nikada ne mogu bez nečije nesreće”...

* Da li biste ovo delo na isti način postavili i na našu scenu?

- Predstava “Na Drini ćuprija” kod nas bi drugačije izgledala samim tim što se nama neke stvari podrazumevaju. Kad kažeš “turska vlast” već znaš sve: otkud tu, šta rade, koliko dugo ostaju, balkanski ratovi, Berlinski kongres... Mi shvatamo da se stvari nisu promenile. Mala smo zemlja, tek kusur u igrama velikih igrača. Zato mi je gotovo smešna ta naša arogantnost. Pa na Berlinskom kongresu naš predstavnik, iako pobednik, nije mogao ni da uđe u salu - sedeo je u hodniku dok su se dogovarale velike sile! A kad gledaš iz pozicije malog naroda i jezika, imaš drugačiji pogled. S druge strane, taj mali narod je pet puta ratovao u jednom, dvadesetom veku. Tu nešto nije u redu. Previše je istorije... Zato mora da vas uplaši Andrićeva rečenica: “Najstrašnije je što se prošlost najbolje vidi u budućnosti”.

Nemačka predstava je na kraju dobila pun razlog zašto se igra baš u Diseldorfu. Govorio sam im da je valika zabluda ako misle da su Balkan i Višegrad negde daleko u Bosni. Ne, oni je tu pred njima: u Diseldorfu živi šest hiljada emigranata, uglavnom iz BiH!

* Čini li vam se da su se dobro uklopili u novu sredinu?

- Većina je veoma zadovoljna, imaju ekonomsku sigurnost. Za razliku od njih, pre dva dana čuo sam na vestima devojku koja kaže da ima utisak da su studenti koji su ovde ostali kažnjeni zbog toga. I da treba da odu.

* Poslednja istraživanja kažu da samo 44 odsto Srba misli da je dobra stvar ulazak u EU, dok je ranije čak 70 odsto u to verovalo. Čini li se nama da, bilo kako bilo, moramo da sedimo u nekom “hodniku”?

- Štošta smo sami sebi napravili, ali je i svet pravio velike greške prema nama. Brine me ta strašna nesigurnost u kojoj tako dugo živimo, nepoverenje u sistem i zakone. Teško je živeti, a ne verovati. EU kao ideja bazirana na onom najboljem što Evropa može da ponudi je realnost, a mi moramo da prepoznamo svoju realnost u njoj. S druge strane, gledaš kako ekonomski razlozi o svemu odlučuju, a ti nemaš poverenja u te centre moći kod kojih se sve bazira na novcu i interesu. Šta mi da tražimo, gde je naše mesto i s kim da idemo u Evropu, ako je toliko mladih otišlo? Ko će ovde da stvara evropske standarde i nudi naše najbolje vrednosti?

* Žan Lik Godar ove godine bojkotovao je Kanskifestival uz komantar da je Grčka zemlja kojoj bi Evropljani trebalo doživotno da plaćaju autorska prava za civilizacijske tekovine. Pa ipak, dobili su iz iste te EU ciničnu ponudu da reše krizu prodajom jednog svog ostrva?

- Civilizacijske vrednosti su osnovni razlog zbog kojeg Grčku smatram svojom drugom domovinom. Godar je u pravu, takva činjenica bi morala da se uvažava. Kada sam tamo počeo da radim, Atina i grčki narod bili su vrlo autentični. Sedeli su sa brojanicama u tavernama, zabavljali se i družili na svoj način. Onda su došla nova pravila igre koja su odbacila njihovu osobenost. Nemci kažu da su Grci vrlo lenji i da im zato treba održati lekciju. To davanje lekcije vrlo je uvredljivo.

* Kakva je o nama slika u Evropi?

- Kad kažeš da si Srbin to je nešto sa velikom senkom, kao da su ti ruke krvave. Za desetak godina, uz veliku “pomoć” sveta, upropastili smo sve ono što smo dobro za sobom ostavili u dvadesetom veku.

* Kako popraviti takvu sliku, a sačuvati identitet?

- Sada ako u Diseldorfu kažete Srbin, već vezuju za moje ime i predstavu...Mislim da je važno imati svest da nešto nije bitno samo za vašu biografiju nego i za vašu zemlju.

* Koje su naše najveće vrednosti, “robne marke” kako bi se to danas reklo?

- Možda ćete se iznenaditi, ali mnogi u Nemačkoj nisu čuli za Andrića. Morao sam da kažem da je to naš Gete. Onda im je sve bilo jasno. Ta rečenica je rešila sve. Kada su “Seobe” Crnjanskog bile prevedene na francuski jezik, bio je to takođe kulturni događaj. Sve su ovo strategije o kojima treba voditi računa. Zanimljivo je da od svih evropskih naroda, Nemci najviše prevode tuđa dela na svoj jezik. E, to je kulturna politika...Istina, svet je nametnuo svoje kriterijume za sticanje planetarne slave. Zato kad kažeš zvezda, svi pomisle na Đokovića i Kusturicu. Oni su mnogo više uradili za našu zemlju nego svi ministarski sastanci.