Galop na puževima

Srpski presedan ne iscrpljuje se, nažalost, samo u asimetričnosti pojedinih tomova. On se iskazuje i u činjenici da je Srbija bila jedina zemlja u Evropi koja nema nacionalnu enciklopediju i da je u pripremama za njeno pokretanje i pojavu prve knjige utrošila više vremena nego što je drugima trebalo da takve projekte realizuju u celini. Prema nekim izvorima, listi presedana treba dodati i, navodno, nezavršeni Azbučnik, koji je, inače, kamen temeljac svake enciklopedije.

Posle svega, prva knjiga prvog toma Srpske enciklopedije promovisana je u SANU, uoči Sajma knjiga u Beogradu, gde je bila izložena na štandu Matice srpske, zajedno sa još jednim izdanjem od nacionalnog značaja koje je takođe rekorder po kašnjenju. Reč je o izmenjenom i dopunjenom izdanju Pravopisa srpskoga jezika čiji je izlazak prvi put najavljen za 2004. godinu, a onda odlagan iz godine u godinu. Zašto se doguralo do ovih dana, izdavač nikada nije osećao obavezu da objasni javnosti. Najgore je što takvu moralnu obavezu nisu osećali ni ministri nauke i kulture, iako su oba poduhvata finansirana budžetskim sredstvima.

Ako, s obzirom na složenost i veličinu poduhvata, širinu uredničke i saradničke baze i povremene probleme s finansiranjem, ovoliko prolongiranje rada na Enciklopediji nije bilo sasvim neočekivano, krajnje je iznenađujuće što se to isto dogodilo s Pravopisom. Koliko su, i da li su uopšte u pravu oni koji tvrde da je tako nešto skoro neminovno ako su nosioci posla Matica srpska ili Srpska akademija nauka. Po tradiciji ili pak naklonosti vlasti, njima se u poveravanju tzv. nacionalnih poslova obezbeđuje prednost, iako za njihovo uspešno i efikasno obavljanje nemaju uvek potrebne naučne potencijale.

Zato je među srpskim lingvistima početkom devedesetih bilo i dosta razumljivog nezadovoljstva što je izrada prvog srpskog pravopisa, u najdelikatnijem trenutku srpske lingvistike, posle raspada Jugoslavije i jezičkog razlaza, poverena, bez konkursa, Matici i trojici jezikoslovaca iz nje i iz SANU. I još više zbog toga što je država taj pravopis, kada je završen, bez javne rasprave odobrila za upotrebu. Kada je objavljen 1993. godine, predstavljen je kao delo priređivača: Mitra Pešikana, Jovana Jerkovića i Mate Pižurice. U uvodnom tekstu naznačeno je da je u međusobnoj podeli posla prvi potpisani pisao opšti deo, a druga dvojica sastavljala rečnik. Recenzenti su bili Pavle Ivić i Drago Ćupić (a ne Ivan Klajn, kako je pogrešno navedeno u izmenjenom i dopunjenom izdanju).

Tada aktuelnu potrebu za pravopisnim priručnikom u prelaznom vremenu i namenjenim prvenstveno srpskoj jezičkoj kulturi, on je uglavnom zadovoljio. Ali, njegova preobimnost i opterećenost materijom koja ne spada u pravopisnu problematiku, zahtevali su posle desetak godina ili oslobađanje od tog balasta i izvesnu preradu postojećeg teksta ili pak izradu nekog novog pravopisa. Na jednom sastanku Odbora za standardizaciju srpskog jezika 2003. godine odlučeno je da se radi ono prvo i sačinjena je redaktorska grupa koja je pripremila ovo izmenjeno i dopunjeno izdanje Pravopisa srpskoga jezika iz 1993. Uz ranije priređivače, koji su sad, prema CIP-u izrađenom u Biblioteci Matice srpske, postali autori, u redaktorskoj grupi našli su se još (u CIP-u izostavljeni) Milorad Dešić, Branislav Ostojić i Živojin Stanojčić a recenzenti ovog izdanja su Ivan Klajn i Drago Ćupić. Stanojčić je profesor sa Katedre za srpski jezik Filološkog fakulteta u Beogradu, što je i Dešić, koji je, inače, i pisac Pravopisa srpskog jezika, priručnika za škole, dok je Ostojić profesor Filozofskog fakulteta u Nikšiću i redovni član Crnogorske akademije nauka i umetnosti. Tako, dok jedan hrvatski lingvista učestvuje u pisanju pravopisa crnogorskog jezika, jedan crnogorski ispomaže Srbima.

Iz uvodne napomene glavnog redaktora Mate Pižurice može se saznati da je aktuelni Pravopis Matice srpske pretrpeo znatne izmene i dopune: redosledom poglavlja i načinom obrade pravopisne materije umnogome se vratio belićevskoj tradiciji; izostavljeni su prilozi koji se ne tiču pravopisne problematike; normativni deo je skraćen, temeljno prerađen i prestilizovan, unete su ograničene novine u skoro svim poglavljima i napisan je gotovo nov tekst o interpunkciji a dopunjen je i pravopisni rečnik. Milorad Dešić smatra da je, u celini, učinjen nesumnjiv napredak i da je najvažnije što je postignuto da pravopis ne bude prenormiran. Stiglo se, kaže, do verzije koja je zaista bolja od one prethodne, a i jednostavnija i praktičnija za korišćenje.

Sem što je tempo rada koji je nametnuo glavni urednik ličio na galop na puževima (kakav je naslov jedne knjige Ljubomira Simovića), srpski pravopisci nisu se suočavali s nekim posebno glavobolnim problemima. Tako ozbiljnim kao kod hrvatskih kolega koji su, recimo, morali da rešavaju problem sastavljenog ili rastavljenog pisanja odričnog oblika glagola hteti – „neću“ i „ne ću“. Ta i dalje nerešena dilema podelila je čitavu hrvatsku javnost i glavni je razlog što još nije ozakonjena službena upotreba nijednog od tri postojeća pravopisa hrvatskog jezika. Bežeći od Vuka (Karadžića) i njegovih pravila, koji se takođe služio oblikom „ne ću“ (videti njegov predgovor izdanju Srpskog rječnika iz 1852. godine), deo hrvatskih lingvista, hteo ne hteo, našao se među njegovim najizvornijim sledbenicima.

Sledećeg utorka: Najskuplja srpska knjiga