Politika sećanja i pitanje identiteta

 Iniciranje postavljanja ovog komada treba pripisati Dinu Mustafiću i Messu koji su u pripoveci Peđe Kojevića, sarajevskog novinara (koji će biti i pisac najvećeg dela teksta drame) pronašli uzbudljiv i potresan materijal pogodan da iz jedne posebne vizure osvetli međuetničke sukobe u Bosni. On ne slika neposredno ratne sukobe, već koristi jednu reminiscenciju na vreme kada je u Sarajevu, Bosni, pa i u čitavoj Jugoslaviji, poletna stvaralačka groznica paradoksalno nagoveštavala ono što će se pretvoriti u krvavi sukob. Stvaralački potencijal tog vremena, destruiran kasnije, predstavlja se kao suštinska žrtva jednog pozitivnog kulturnog bekgraunda, koji je nestao pred naletom primitivnih i destruktivnih ideologija. Taj proces je otvorio prostor za uništavanje tela ljudi, ali i duha.

Osnova dramske priče je svedočenje o sarajevskoj alternativnoj umetničkoj sceni koju su nosili najtalentovaniji duhovi tog grada, kasnije izbegli i rasuti po svetu sa nostalgičnim sećanjem na vremena koja su prethodila ratu. Neka vrsta sećanja, praćena muzikom tog davnog vremena, fotografijama i svedočenjma. Ta sećanja su, i kada govore o dobru, kontrastna slika zla koje je nastupilo. A zlo, bolno podsećanje na dobro koje je iščezlo. Uprkos dilemi da li govorenje o zlu perpetuira to zlo, tekst i predstava u celini pružaju mogućnost suočavanja sa zlom i predrasudama u međunacionalnim odnosima Bosne i Hercegovine koje su eskalirale za vreme rata. Tako je čitav ovaj poduhvat usmeren ka izazivanju katarze, očišćenja bolnih zlih naslaga koje su donela ta zbivanja.

Istoga dana prikazana je i predstava Jugoslovenskog dramskog pozorišta „Elijahova stolica“, dramatizovana (Darko Lukić, pisac iz Zagreba) prema istoimenom poznatom romanu Igora Štiksa koju je režirao Boris Liješević. Drama je imala svoju nedavnu premijeru u Beogradu. Važno je pomenuti da sam Mess ima udela u postavljanju ove predstave u JDP-u. Roman, a i sama predstava, govori o sudbini pedesetogodišnjeg austrijskog pisca Riharda Rihtera koji, u potrazi sa svojim poreklom (iniciran pismom majke još iz davne 1941. godine da mu je biološki otac drugi, a ne onaj koji mu je do tada predstavljan kao otac) dolazi 1992. godine u Sarajevo neposredno pred početak ratne opsade grada. Splet zbivanja u kojim doživljava i užase rata i emotivno uskrsnuće ljubavlju i pronađenim prijateljstvima, otkriva mu lažnost dotadašnjeg života, ali i tragičnu spoznaju procepa u koje ga je stavilo istorijsko i lično zbivanje. Potraga za poreklom, koje ima u izvesnom smislu, neprikrivenu mitsku i univerzalnu dimenziju, i u ovom komadu i u romanu, svrstava ovu dramu u one, sve češće na pozornicama, koje se bave pitanjima identiteta. Ranjeni identitet se u njima prikazuje kao središni problem, što nesumnjivo ima nezaobilaznog odjeka u našem vremenu u kojoj „lutajući identiteti“ postaju skoro univerzalna pojava, posebno u traumatičnim, ratnim vremenima. Dinamika ove potresne priče jedne ličnosti smeštene između ličnih problema i surovih „klješta istorije“ gradi se i na svedočenju o još svežim sećanjima na potresna zbivanja u Sarajevu u prvoj polovini devedesetih godina prošlog veka.