Nerealni zahtevi za penzije

Povodom izmena penzijskog zakona sindikati su započeli proteste. Osnovne zamerke su indeksacija penzija i povećanje broja godina za pun staž za žene sa 35 na 38 godina.

Sindikati zahtevaju vraćanje indeksacije penzija po „švajcarskoj formuli” uz uslov da prosečna penzija ne padne niže od 60 odsto zarade i da minimalna penzija ne može biti niža od 25 odsto prosečne zarade.

Pored generalno negativne ocene odnosa države prema penzionerima od 2005. godine treba reći da ni zahtevi sindikata nisu realni.

Indeksacija predviđena izmenama zakona – da se prve dve godine penzije usklađuju ,,švajcarskom formulom” (koja sadrži BDP umesto zarada), a nakon toga kretanjem cena uz realni rast više od četiri odsto rasta BDP-a, svakako je povoljnija za penzionere od postojećeg zakonskog rešenja.

Tačno je da u važećem zakonu postoji član koji sprečava pad prosečne penzije ispod 60 odsto zarade, ali je problematična priroda ovog pokazatelja.

Prosečna penzija oslikava radnu istoriju sadašnjih korisnika, malo je onih koji su ostvarili pun staž, i uzima u obzir invalidske i porodične penzije koje su po svojoj prirodi niže od starosnih.

Odgovarajući pokazatelj je stopa zamene – ona pokazuje da radnik koji je radio pun radni staž sa penzijom koju ostvari u 2010. godini može da održi prihod na nivou od oko 72 odsto od onoga što je prethodno zarađivao.

Imajući u vidu finansijsku krizu, deficit budžeta i pritisak MMF-a, ali i činjenicu da je sadašnja visina stope zamene korektna, u narednih nekoliko godina nije realno očekivati povoljniju indeksaciju.

Tačno je, međutim, i da ovaj način indeksiranja na duži rok nije prihvatljiv, te da bi za koju godinu indeksaciju penzija trebalo tako menjati da u većoj meri uzima u obzir rast zarada. Dakle veći problem od izmena penzijskog zakona su izmene Zakona o budžetskom sistemu koji „zakucava” indeksaciju penzija sve dok učešće penzija u BDP-u ne smanji na deset odsto. Ova arbitrarna odrednica može ozbiljno da ugrozi visinu penzija.

Zahtev sindikata da minimalna penzija ne može biti niža od četvrtine prosečne zarade takođe nije opravdan. Minimalna penzija je sama po sebi izraz solidarnosti, a njeni korisnici nisu nužno siromašni.

Podaci pokazuju da su to pretežno žene koje su radile od 15–25 godina, što znači da u najvećem broju slučajeva minimalna penzija nije posledica niskih zarada tokom radnog veka već malog broja godina staža, što je verovatno bio njihov izbor.

U Srbiji postoji veliki broj starih osoba bez penzije, pa se može postaviti pitanje pravednosti povećanja minimalne penzije u situaciji kada je socijalna pomoć još niža. Na kraju, simbolično povećanje minimalne penzije je i predviđeno izmenama zakona.

Što se tiče predloženih promena uslova za penzije po stažu, one su sasvim opravdane. Kada se neko penzioniše po osnovu staža, duže prima penziju od osobe koja je u penziju otišla na osnovu starosne granice.

Taj penzioner ne samo da više košta sistem već i bolje prolazi od onog ko je otišao u penziju po godinama života, što nije pravedno. Takođe, iako postoje istorijski razlozi kojima pravdamo povoljniji položaj žena u sistemu, moderan penzijski sistem nije institucija koja treba da rešava takve probleme. Stoga je predloženi porast potrebnih godina za pun staž žena sa 35 na 38 adekvatan, posebno imajući u vidu postepenost uvođenja ove promene.

Kako je podignuta i minimalna starosna granica na 58 godina ispada da žena koja je počela da radi sa 18 godina neće ni sa 38 godina staža moći u penziju. U isto vreme kod penzija „po stažu” za muškarce nema nikakvog zatezanja, što nije fer. Zato bi bolje rešenje bilo smanjenje penzije „po stažu” za određeni procenat – na primer za deset odsto za žene koje se penzionišu sa 55 godina i muškarce koji se penzionišu sa 60 godina.

Katarina Stanić, ekonomista Centra za liberalno-demokratske studije