foto EPA-EFE/SEBASTIEN NOGIERDisident, pank anarhista, provokator, dendi, ruski pisac, nacionalista, itd…
Ko je zapravo bio Edvard Limonov, zagonetna figura Rusije poslednjih nekoliko decenija, koji je tvrdio da je heroj haosa i da prezire konformizam?
Odgovor na to pitanje je pokušao da nam da Kiril Serebrenjikov, autor poetskog „Leta“ i mučne „Žene Čajkovskog“, stari znanac Kana.
I to sa Limonovim, slobodnom adaptacijom popularnog dela francuskog pisca Emanuela Carrere-a „Edijeva balada“.
Zemlja, revolucija, slava, vreme, rat, sudbina – zagonetka koja se vrti oko putanje pisca Edvarda Limonova, čije je pravo ime bilo Savenko (rođen 1943, a umro 2020), raspada se i ponovo sastavlja pred našim očima.
Radnja filma zbiva se u Harkovu početkom 70-ih, zatim se seli u Moskvu, pa u Njujork, a zatim u Pariz 1980, pre nego što se konačno vraća na istok, nakon pada Berlinskog zida.
Limonov je ličnost u stalnom traganju za ekstazom, intenzivnim osećanjima, za slavom i priznanjem.
Protivnik svih društvenih normi i pravila, čovek koji je stalno hodao na ivici noža između sopstvenog nagrizajućeg besa i ratobornog očaja da jednog dana pronađe mesto koje oseća da zaslužuje u svetu.
Najmučniji period, bedu, nemaštinu, poniženje i dno doživljava u Njujorku, kao i ličnu tragediju kada ga napušta žena, koju je u besu ljubomornog napada pokušao da zadavi.
Ipak, izbavljenje stiže kada se zapošljava kao batler kod jednog milionera, što je smatrao časnijim od onoga što su uradili neki njegovi zemljaci – karijerista Jevtušenko i nepodnošljivo pobožni Solženjicin, koji su se prodali da bi živeli udobno na Zapadu.
80-ih godina, u Parizu, ovaj ljutiti boem, seksualni odmetnik i proslavljeni enfant terrible francuskih literarnih krugova štampa nekoliko knjiga i konačno stiče ime i slavu koju je toliko priželjkivao.
Nakon nekoliko godina se konačno vraća u Rusiju gde osniva grupu pod nazivom Nacionalna boljševička partija.
Ben Wishaw je izvanredan kao Limonov.
Lud, otkačen, nepredvidiv, smešan, seksi i uvek zapitan nad kvalitetom svog pisanja – sumnjičav da njegovo delo nije dovoljno dobro da ga učini besmrtnim i uveren da je zapravo njegov pravi poziv – poziranje, bes i političko nasilje.
Serebrenjikov je napravio film koji odgovara karakteru njegovog junaka – eksplozivan.
Bučan.
Glasan.
Brz, prebrz.
Temperamentan.
Kao da je bio na steroidima kada ga je pravio, ili je možda nešto šmrknuo.
Jer valjda je i jedino tako mogla da se dočara ova tako kontroverzna ličnost.
Neprijatna, ali intrigantna.
Da li ste ikada sanjali da budete bolja, lepša verzija sebe?
Svojim drugim filmom – „Supstanca“, Korali Forzet ne samo da se bavi ovim pitanjem, već cilja na ejdžizam i seksizam koji je zavladao ne samo u industriji zabave, već i šire u društvu.
Da bi to ispričala pribegla je horor trileru, nalik košmaru, koji se završava u delirijumskoj simfoniji krvi, creva i iznutrica.
„Supstanca“ je šoubiznis satira.
Glavna junakinja je glumica Elizabet Sparkl, koju tumači Demi Mur.
Njena zvezda se nalazi na pločniku Bulevara slavnih u Holivudu i od sjajne i nove postaje prljava, ispucala i oštećena, baš kao što i Elizabet, od vrhunske glumice nagrađene Oskarom, postaje voditeljka dnevne emisije o aerobiku.
No, šok stiže kada joj se i ta uloga oduzima, jer joj njen odvratni i licemerni producent Harvi – Denis Kvejd, saopštava da je vreme za sveže meso!
Elizabet saznaje za misteriozni program Supstanca, koji obećava da će joj dati bolju, mlađu verziju sebe.
Očajna, ona se prijavljuje i vrlo pažljivo prati uputstva primene novog tretmana.
Supstanca je zapravo proces kloniranja koji dovodi do toga da iz njene kičme, kao neko pile, ili tele, izlazi njena mlađa dvojnica, kojoj je ime Sju i igra je Margaret Kuali.
Poenta je da se obe žene ne mogu istovremeno pojavljivati u javnosti.
Ukoliko poštuju ovo pravilo, nijednoj od njih ne preti nikakva opasnost.
U suprotnom, stvari se mogu iskomplikovati…
Tokom Sjuinih nedelja ona preuzima Elizabetin stari šou, jer je prelepa, mlada, načisto savršena i postaje super zvezda, dok njena rodonačelnica leži u komi u tajnoj sobi u njenom luksuznom stanu.
A onda, tokom Elizabetinih nedelja, ona može da izađe, ali nije sigurna šta da uradi sa svojim vremenom…
Korali Farzet je napravila neverovatan film.
Inteligentan, mudar, hrabar.
Angažovan.
Izabravši najefikasniji i najubitačniji način da ogoli i prikaže sistemsku mizoginiju kojoj su izložene žene.
Horor!
Jer, nažalost, ženski uspeh se meri time koliko je neko mlad, lep i poželjan, budući da živimo u svetu u kome vlada opsesija mladošću i lepotom.
Zato ovaj film treba da vide sve dame da bi shvatile šta nam je društvo uradilo, i šta mi same sebi radimo.
I sigurna sam da nikada neće izaći iz bioskopa srećnije i zadovoljnije svojim izgledom.
Mislim da za ovo svoje izuzetno, originalano, smelo, vispreno, provokativno, briljantn delo, estetski i tehnički maestralno izvedno, Korali može da očekuje i jednu od najviših nagrada festivala.
A verujem da bi na podijumu mogla da joj se pridruži i Demi Mur koja je odigrala ulogu života.
I pokazala nam šta znači doista blistati u lepim, zrelim godinama.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
