Jasno je i iz opreznih diplomatskih saopštenja da je otkazivanje posete Tajipa Erdogana Vašingtonu znak ozbiljnijih političkih neslaganja između turskog predsednika i američke administracije i početak jednog novog ciklusa političkog cenkanja po kome je Erdogan tako dobro poznat
U senci rata u Ukrajini, sukoba u Gazi i pokušaja gruzijske vlade „belorusizacije“ ove zemlje donošenjem kremljinskog zakona o takozvanim stranim agentima, ostala je duboko zakopana u izveštajima vest o otkazivanju posete turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana Beloj kući, već najavljena za 9. maj. Ova toliko željena potvrda Erdoganovog značaja na svetskoj političkoj sceni, koju je svojom posetom Vašingtonu u martu osigurao – tako se činilo – još uvek relativno novi ministar spoljnih poslova Turske Hakan Fidan, otkazana je vrlo pažljivo, bez posebnih objašnjenja ni sa turske ni sa američke strane. Iz Vašingtona je kratko prokomentarisano da je Erdoganova poseta Beloj kući odložena, dok je sa turske strane jedino objavljeno da se već isplanirani put u Ameriku neće ostvariti zbog gustog rasporeda i obaveza turskog predsednika. Sasvim je jasno i iz ovih opreznih diplomatskih saopštenja da je otkazivanje posete Tajipa Erdogana Vašingtonu znak ozbiljnijih političkih neslaganja između turskog predsednika i američke administracije i početak jednog novog ciklusa političkog cenkanja po kome je Erdogan tako dobro poznat.
PODRŠKA HAMASU I IZBORI
Od januara 2021. godine, kada je Bajden preuzeo funkciju predsednika, vrata Bele kuće bila su čvrsto zatvorena pred Tajipom Erdoganom. Suprotno tome, za četiri godine predsednikovanja Donalda Trampa turski predsednik je bio rado viđen gost u Vašingtonu, uživajući političko gostoprimstvo čoveka sa kojim je bio povezan i privatnim ekonomskim interesima. Već gotovo tri i po godine, međutim, iz Vašingtona je stizala samo poruka Bela kuća jok – uprkos brojnim pokušajima da do nje dođe i pre, a posebno nakon predsedničkih izbora prošlog maja. Čak i nakon što je posle svoje izborne pobede Erdogan uz podršku Amerike značajno otoplio odnose sa susednom Grčkom i time odustao od svog obećanja 2022. da se više nikad neće sresti sa grčkim premijerom Kirijakosom Micotakisom, koje je izrazio već čuvenom parolom „Micotakis jok“, sve do Fidanovog razgovora sa Blinkenom u martu nije bilo moguće zakazati Erdoganovu svečanu posetu američkoj prestonici. Iznenadno otkazivanje dugo i brižljivo planirane posete stoga ukazuje ne samo na poremećaj odnosa dve države, već i na veliko političko komešanje unutar same Turske.
U trenucima kada se činilo da je Erdogan svojim pristankom na ulazak Švedske u NATO savez konačno pridobio američku administraciju za sebe, uporna i otvorena podrška turskog predsednika Hamasu dovela je do novih političkih šumova na relaciji Ankara–Vašington. Nagrađen konačnim odobrenjem Vašingtona za kupovinu F-16 aviona zbog svoje podrške, ma kako zakasnele, uključivanju Švedske u savez čiji je Turska član još od 1952. godine, dve godine pre rođenja turskog predsednika, Erdogan i najpre njegov ministar spoljnih poslova Fidan očekivali su i druge znake blagonaklonosti sa druge strane Atlantika. Veliki politički šamar koji su turski predsednik i njegova već više od dve decenije vladajuća Partija pravde i razvoja doživeli na lokalnim izborima 31. marta ove godine uneli su dodatnu dinamiku u samu tursku politiku i doveli do dodatnog opreza posebno američke diplomatije, nevoljne da već ostarelom i ipak politički posrnulom Erdoganu pruži bilo kakvu podršku.
Poraz na lokalnim izborima doveo je Tajipa Erdogana pred još jednu političku raskrsnicu u njegovoj dugoj vladavini Turskom i još dužoj političkoj karijeri. Poznat po veštim i naglim promenama politike, koje neretko i njegove najbliže saradnike iznenade, Erdogan je ipak tokom čitavog svog bavljenja politikom ostao veran nekim osnovnim načelima: ideji snažnog turskog nacionalizma u koji je uključen kao ključni element islam, nasuprot političkoj dogmi osnivača turske republike Kemala Ataturka; i ideji Turske kao svetske sile koja suštinski dominira čitavim prostorom nekadašnjeg Osmanskog carstva i pretenduje da ima vodeću ulogu u muslimanskom svetu. Ove strateške ideje, praćene shvatanjem o sopstvenoj istorijskoj ulozi koja ga svrstava tik uz sultana Mehmeda Osvajača, koji je zauzimanjem Carigrada 1453. godine stvorio svetsku imperiju, Erdogan nije nikada napustio, ma koliko puta da je menjao taktiku i sklapao kratkotrajne političke saveze. Nakon pune dve decenije na vlasti u Turskoj, nema nikakve sumnje da je Erdogan velikim delom ostvario prvo načelo, sada duboko ukorenjeno čak i među njegovim najžešćim političkim protivnicima, kao i da je pokrenuo čitav državni aparat ogromne turske države kako bi ostvario drugo načelo. Ovi uspesi, međutim, nisu došli bez velike ekonomske cene za građane Turske, ali ni bez velike političke cene za samog Erdogana.
EKONOMIJA BEZ POMOĆI ALAHA
Erdoganovo ekonomsko čudo iz prve decenije ovog veka odavno su zamenili za Tursku uobičajeni ekonomski pad, inflacija i nezadrživi gubitak vrednosti turske lire. Tvrdokoran u svojim stavovima koji dobrim delom počivaju na verskim ubeđenjima, Tajip Erdogan je sve do majskih izbora prethodne godine uporno odbijao da prihvati stvarnost i jednostavnu matematiku, očekujući čudo i podršku posrnuloj ekonomiji direktno od Alaha. Tek nakon tih izbora, prinuđen da se otarasi svojih sinova i zetova kako bi pridobio preostale verne profesionalce i stručnjake i u ekonomiji i u diplomatiji, Erdogan je pristao da prepusti vođenje ekonomske politike svom nekadašnjem ministru Mehmetu Šimšeku, pod čijim je vođstvom i Turska centralna banka postepeno povećala kamate sa nestvarno niskih 8,5 na i dalje nedovoljnih 50 odsto u prethodnim mesecima. Uprkos ovim merama, inflacija je čak i po zvaničnim državnim statistikama nastavila da raste čak i u poređenju sa prethodnom godinom u kojoj se u februaru odigrao katastrofalan zemljotres, a turska lira nastavila da svakodnevno gubi vrednost. Čak i iskusni ekonomski stručnjak kakav je Mehmet Šimšek ubrzano gubi poverenje u Turskoj, posebno nakon nedavnih izjava da je inflacija od zvanično preko 70 odsto godišnje u skladu sa njegovim ekonomskim planom i da će do kraja godine uspeti da je zaustavi na oko 30 odsto u šta, čini se, nijedan građanin Turske ne može lako poverovati.
Ali ekonomija je samo jedan od problema sa kojima se Tajip Erdogan suočava nakon teškog poraza na lokalnim izborima 31. marta ove godine. Mnogo ozbiljnije teškoće za njega i njegovu partiju nakon njegovog neumitnog političkog kraja koji se ipak približava, predstavlja nova politička računica koju su ovi izbori doneli. Nakon traljavog nastupa Erdoganovih ujedinjenih protivnika na predsedničkim i parlamentarnim izborima prethodne godine, podmlađena Republikanska narodna partija je po prvi put odnela apsolutnu pobedu po broju glasova na teritoriji čitave Turske i osvojila vlast u desetinama najvećih i najvažnijih gradova. Sa druge strane, jedna nova ekstremno nacionalističko-islamistička partija oduzela je Erdoganovoj partiji veliki deo glasova, osvajajući u ruralnim oblastima Turske između 20 i 25 odsto glasova i time predstavljajući izazov za „oca nacije“, kojim se Tajip Erdogan odavno proglasio.
EKSTREMNI NACIONALISTI
Reč je o Novoj partiji blagostanja koju predvodi Fatih Erbakan, sin nekadašnjeg proislamističkog premijera Nedžmetina Erbakana, koga je upravo zbog takvih stavova turska vojska svrgla sa vlasti 1997. godine. Mlađi Erbakan, inženjer po zanimanju, sa svojih 45 godina predstavlja potpuno novu snagu na turskoj ekstremnoj nacionalističkoj sceni, potpuno potisnuvši Erdoganovog vernog saveznika istih stavova Devleta Bahčelija, predsednika Partije nacionalističkog delovanja, koji je turskom predsedniku dugo služio kao politička zaštita od ekstremista u unutrašnjoj politici i kao opravdanje za sopstvenu nacionalističku politiku u spoljnoj politici i plašenje najpre evropskih diplomata.
Praktično preuzevši političko nasleđe svog oca Nedžmetina, koji je predvodio Partiju blagostanja, Fatih Erbakan je već u svom prvom nastupu pokazao moć islamsko-nacionalističkih snaga koje je sam Erdogan oslobodio na turskoj političkoj sceni. Uz Erdoganovu podrškom još 2010. osnovan je državni univerzitet koji je poneo ime Nedžmetina Erbakana, koga je turski predsednik video kao svoju političku preteču – iako se potrudio da državni univerzitet sa njegovim imenom bude osnovan još ranije, već 2006.
Sada je Erdoganovo poigravanje najprimitivnijim nacionalizmom i političkim islamom, bez obzira na njegovo stvarno verovanje u ove ideje, došlo na političku naplatu. Generacije stasale za vreme Erdoganove propagande prestaju da veruju u njega kao nosioca tih ideja i okreću se mlađim i – podrazumeva se – ekstremnijim političarima, koje predvodi Fatih Erbakan. Stoga je Tajip Erdogan prinuđen da se i sam u potpunosti preda ekstremizmu koji je toliko dugo podgrevao, pa tako i u odnosima sa Izraelom i Hamasom, koji odavno predstavljaju jednu od osnova njegove stvarne, ali i emotivne politike. Erdoganovi neprestani napadi na Izrael, a zatim i na Ameriku, predstavljaju suštinu njegovih ubeđenja koja je samo često uspeo da prikrije svojom političkom veštinom. Ni dugodnevne posete Turskoj pomoćnika američkog državnog sekretara Džona Basa, nekadašnjeg ambasadora u Ankari, koje su se odigrale prethodnih nedelja na tragu podjednako dugotrajnih polutajnih poseta njegove prethodnice Viktorije Nuland, nisu mogle da odgovore Erdogana od toga da ugosti u Istanbulu lidere Hamasa i da istovremeno prekine sve trgovinske odnose sa Izraelom – time nanoseći ogromnu štetu i inače uzdrmanoj turskoj ekonomiji.
Ni suptilna diplomatija nekadašnjeg Erdoganovog šefa turske tajne službe a sada ministra spoljnih poslova Hakana Fidana nije mogla da utiče na već iracionalno megalomansku politiku turskog predsednika. Stoga je i poruka iz Vašingtona sa sadržajem „Bela kuća jok“ bila potpuno očekivana, baš kao što je očekivano i već osetno političko komešanje unutar same Turske, koje će uskoro postati samo još snažnije.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR