Mnogima je ostalo zagonetno zašto je kineski predsednik Si Đinping u prvoj ovogodišnjoj spoljnoj ekskurziji odabrao da iskombinuje Francusku, Srbiju i Mađarsku. Usuđujem se da prozborim da je takav izbor proizišao iz njegove sklonosti ka disidentima. Ne podnosi ih, zna se, kod kuće ali ih simpatiše u svetskim odnosima.
Prema dostupnim raportima i analizama, pomenuta trojka se ističe u povremenim „iskakanjima iz zapadnog koloseka“. Francuska, jer zagovara „stratešku autonomiju Evrope“ i degolističku mantru da ona „ne treba da bude vazal SAD“. Srbija, jer zamišlja da put ka Briselu vodi preko Moskve i Pekinga, kao i zato što je u njoj ambasadu Kine razorilo NATO bombardovanje, čime je, po Siju, prijateljstvo očeličeno „u vatri i krvi“. A Mađarska, jer kao članica često udara kontru Evropskoj uniji, pa se i protivi zaoštravanju kursa prema Rusiji. Uz sva ta vrludanja idu i zamašni poslovni poduhvati koji nisu uvek uravnoteženih dometa ali, po pravilu, u skladu s kineskim programom za preuređenje globusa, smanjivanjem dominacije Zapada.
Na delu je, reklo bi se, politika semafora. Turneja kineskog predsednika je potvrdila da crveni, žuti i zeleni signal on uključuje drugačije u međunarodnim nego u unutrašnjim strateškim kretanjima. Dok se zalaže za demokratizaciju, multipolarnost i „inkluzivnu globalizaciju“ u svetu, u unutrašnjim odnosima osetno jačaju partokratija, centralizam i nacionalni naboj.
Zanimljivo je da kvar na semaforu, Kina vidi u politici Zapada. Njen šef diplomatije Vang Yi je nedavno, kako je zabeležio pekinški Global tajms, za pristup EU koja je Kinu službeno okarakterisala kao partnera, konkurenta i sistemskog rivala, nazvao „istovremenim paljenjem zelenog, žutog i crvenog svetla“, čime se pravi zbrka u saobraćaju. (Začudo, slične packe većina Nemaca udara i svojoj vladajućoj „semafor koaliciji“- crvenih socijaldemokrata, žutih liberala i Zelenih).
U celini uzev, odnosi među velikim silama liče na kolone koje idu jedna prema drugoj uskim putem bez semafora. Cilj Zapada je da odvoji Kinu od pomoći agresivnoj Rusiji u Ukrajini, a Peking i Moskva bi da raštrkaju EU i rasklimaju joj veze sa SAD. Zasad nijedan taj naum ne uspeva ali istrajava.
Povremeno se to izražava u vidu konstruktivne dvosmislenosti. Kao kad je iz Pekinga poručeno: „Sve dok se Kina i Evropa udružuju, neće doći do blokovske konfrontacije, svet se neće raspasti i neće biti novog hladnog rata“. Čini se da lideri tri evropske zemlje koje je Si odlučio da poseti, prihvataju tu poruku, uprkos fundamentalnim razlikama između kineske jednopartijske države i zapadne liberalne demokratije (kakve ovde i nema) prokomentarisali su izveštači Njujork tajmsa.
U prihvatanju je najdalje otišao ovdašnji lider. Dobrodošlicu „bratu Siju“ ukrasio je ocenom da je „Kina najbolji partner Srbije u ostvarivanju državnih interesa“. Ne znam kako su on i ovdašnji građani, doživeli naznake gosta da su „dve zemlje uvek učile jedna od druge…aktivno razmenjuju iskustva u upravljanju državom i jačaju saradnju političkih partija“. (Sećam se da je na početku modernizacije, od kraja 1970-ih, Kina prilično učila od Jugoslavije, dok se ova nije raspala).
Sada već Kina zamišlja da će preoblikovati svet tako da ona bude u njegovom središtu i da raspodeljuje uloge ostalima- konstatuje analitičarka u Forin afersu. I u tom cilju je, dodaje, upregla moćnu diplomatsku u medijsku mašineriju, tako da ima veći broj diplomatskih predstavništava nego ijedna druga zemlja, a da njena mreža CGTN ima duplo više stranih dopisništava od CNN.
Kineski mediji daju i jedno originalno obrazloženje Sijeve posete trima evropskim zemljama. Bitan faktor je bila, kažu, diplomatija šefova država, njihov lični doprinos.
Doista, Si se sreo s liderima donekle sličnih njemu. I Makron i Vučić i Orban važe za političare koji u svom dvorištu oponašaju stilove, većih ili manjih „imperatora“. Francuzu to, malo i priliči kao predsedniku koji pretenduje da bude i čelnik EU, a i zbog sećanja na imperijalnu prošlost njegove zemlje. Delimično slična memorija uznosi i Mađara, dok Srbin svoju prošlost nastoji da prefarba kultom ličnosti. Ponešto od toga oličava i Si, ako ništa drugo a ono kao perjanica „globalnog Juga“ i zemlje rekordno brzog ekonomskog razvoja.
Njemu je u glavi, ponajviše, usklađivanje odnosa s još najmoćnijom Amerikom. Mnogi strahuju od reprize Tukididove zamke, to jest da je rat neizbežan kad rastuća sila osporava primat hegemonu. Međutim, poznati tvorac „meke moći“, Džozef Naj prenosi da i on i konsultovani Kinezi misle da će duel ličiti na fudbalski meč u kome svi trče za loptom ali ne udaru jedni druge i sve vreme ostaju između linija koje uokviruju poprište.
Ovaj tekst je išao u štampu, pre nego što je Si dopro do Beograda. U kome su ga čekala žuta trepćuća i zelena svetla po semaforima, bez ijednog crvenog.
Spoljna politika ove zemlje ionako ne koristi strateški semafor, već se služi migavcima, uglavnom umišljajući da joj se može da daje znak da ide na jednu stranu a onda skrene na drugu. Tako se ponašala i Jugoslavija, dok u bespuću nije nestala.
Glosa: Turneja kineskog predsednika je potvrdila da crveni, žuti i zeleni signal on uključuje drugačije u međunarodnim nego u unutrašnjim strateškim kretanjima
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR