U formalnom, birokratskom smislu kad gledate šta vlada radi, Evropska unija je još strateški cilj ove države, ali mislim da nije strateški cilj vladajuće koalicije. Jeste u smislu toga da je EU njima bankomat i sredstvo za kupovinu vremena da što duže ostanu na vlasti, kaže Srđan Cvijić iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku
Srđan Cvijić je predsednik Međunarodnog savetodavnog odbora Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, svojevremeno najmlađi diplomata Srbije u Briselu i među ekspertima koji su, van svake sumnje, jasno, utemeljeno i čvrsto opredeljeni i za EU i za ulazak Srbije u najveću evropsku porodicu. Dan pobede i dan Evrope koji će se obeležiti 9. maja, kada ovaj broj Novog magazina već bude pred čitaocima, prilika je da se sa Cvijićem prisetimo temeljnih vrednosti koje 9. maj nosi i još više da su sloboda, zajedništvo i solidarnost, nadasve antifašizam, danas ugroženi.
„Da smo razgovarali 23. februara 2022. mnogim Evropljanima i Evropljankama Dan pobede izgledao bi veoma daleko. Kada je Rusija napala Ukrajinu tog 24. februara, sve te vrednosti koje smo decenijama slavili na jedan pomalo apstraktan način, pogotovo novije generacije, oživele su se u trenutku“, uveren je Cvijić, koji dodaje: „Veoma je važno da danas shvatimo – kao što su određeni filozofi poput Fransisa Fukujame predviđali famozni kraj istorije kada je padao Berlinski zid – kako kraja istorije neće ni biti, da je istorija konstantna i da sve što je bilo može i da se ponovi. Na taj način bi trebalo da gledamo taj datum. Rat nam kuca na vrata, a mi smo u situaciji kao i 1991. godine, na mestu koje nije baš sigurno i bezbedno jer se nismo opredelili.“
Hoćete da kažete da kao što vođe Srbije nisu prepoznale pad Berlinskog zida, ne prepoznaju ni šta nosi taj rat otvoren u Evropi pre dve godine?
Možda naše vođe to i prepoznaju, ali se ponašaju kao da ne prepoznaju ili kao da im nije bitno. Zato je izbor koji pravimo identičan izboru 1991, i to na dva načina; ’ajde da se izrazimo realpolitički, prvo, birajući slabije strane kao što se Slobodan Milošević stavio na stranu ruskih pučista, a ne Borisa Jeljcina, što ga je koštalo podrške Ruske Federacije. Druga stvar je neprepoznavanje momenta promena u Evropi, to da se evropske integracije vrtoglavo ubrzavaju, a mi još živimo, možda s pravom, u nekom razočaranju i apatiji...
Na slepom koloseku?
Da, na slepom koloseku i plašim se da ćemo ponovo ostati tu. Zašto to pričam u kontekstu 9. maja? Zato što će pobeda, kraj rata doći i u Ukrajini, samo ne znamo da li ćemo, ako se stvari otrgnu kontroli, mi biti neki drugi front tog rata i toga moramo biti svesni. Bitan je i rat u Gazi jer ima efekta na unutrašnju politiku zemalja članica Evropske unije i nekih balkanskih država...
A posebno na globalnu ravnotežu?
Posebno na to, ali mi nećemo biti drugi front tog rata.
Da li je kasno da se Srbija posle formiranja nove vlade predomisli i prihvati sankcije Rusiji? Šta bi to značilo za evropske integracije?
Dugo se razgovaralo o toj mogućnosti sa Aleksandrom Vučićem jer bi i s njegove tačke to bio odličan potez zato što bi smanjio, na kraju krajeva, bar jednu tačku pritiska, ali iskreno ne verujem da će se to desiti. Slučajno sam se podsetio intervjua jednog Putinovog biografa-reportera iz lista Komersat uoči njegove posete Srbiji 2014. kada je bila ona famozna vojna parada pod kišom. Predsednik Vučić je i tada kao premijer govorio da njegova vlada nikada neće uvesti sankcije Rusiji. I zaista mislim da se to nikada neće desiti, koliko god da to njegovi sagovornici, partneri iz Evrope – kako ih sada sam naziva, ne više prijatelji! – očekuju.
Zašto? Pored toga što sam pri Centru BCBP, ja sam član Savetodavne grupe za Balkan u Evropi BiEPAG, gde je i profesor Florijan Biber, kao i mnogi drugi; decembra 2019. radili smo istraživanje javnog mnjenja i ispitivali stavove građana svih država Zapadnog Balkana o geopolitičkim pitanjima. Jedno pitanje je bilo „koje zemlje smatrate najviše prijateljskim?“.
Nalaze smo ukrstili s političkim preferencama ispitanika i mogli smo videti da glasači vladajuće koalicije, posebno Srpske napredne stranke i Socijalističke partije Srbije, Rusiji daju devet na skali od jedan do 10, a birači opozicije oko 4-5, jedino zeleni oko tri.
Hoću da kažem da je stožer podrške nekadašnje radikalne stranke, danas napredne, izrazito antizapadno i proruski orijentisan. I što je ova vlast slabija, manje su šanse da uvede sankcije Rusiji i učini, po mom mišljenju, pravi geopolitički izbor. Što su slabiji moraće više da se koncentrišu na svoju bazu, kao što smo videli na poslednjim izborima 17. decembra, jedini način da dobiju „nove glasače“ je da kanibalizuju SPS i njihove partnere – tihu većinu više neće dobijati. I neka mi bivši predsednik Boris Tadić oprosti ako ga ne citiram tačno, ali mislim da je rekao kako izbore u Srbiji ne možete dobiti sa Evropom, ali ni protiv Evrope. Bez obzira na deset godina konstantne antizapadne kampanje, mislim da je to i dalje istina, tako da Vučić da bi politički plivao iznad površine vode, mora da održi svoju bazu, ne sme da je prepusti elementima koji su još više desno.
Šta to znači za evropsku budućnost Srbije i da li je tako nešto još izgledno u okruženju članica NATO i uglavnom članica EU ili je sve nekakvo igranje da se zadrži ekonomska pomoć Unije?
Vučićevu spoljnu politiku poredim sa žongliranjem – u početku je imao dve lopte, u svakoj ruci po jednu, sada drži devet, deset koje počinju da ispadaju!
Ima samo dve ruke.
A ima samo dve ruke i dalje. U formalnom, birokratskom smislu kad gledate šta vlada radi, Evropska unija je još strateški cilj ove države, ali mislim da nije strateški cilj vladajuće koalicije. Jeste u smislu toga da je EU njima bankomat i sredstvo za kupovinu vremena da što duže ostanu na vlasti.
U kontekstu Vučićevog okretanja Emanuelu Makronu kao patronu, recite nam prvo šta je tačno francuski predsednik rekao – da Evropi preti nestanak ili da će nestati? Bolje reći, ponovio.
Nije prvi put da predsednik Francuske Emanuel Makron održi takav govor. To je Sorbona 2, a Sorbona 1 je bila 2017. godine. Predsednik Francuske voli da drži te, kako ih zove, istorijske govore i oni uvek imaju spoljnopolitičku, geopolitičku, ali i unutarpolitičku stranu. Deluje izrazito apokaliptično da predsednik Francuske govori da Evropi preti nestanak, on ima potrebu da opomene, pretrese, ima tu crtu teatralnosti, ali ako sačekate kraj govora – on postane pozitivan i nudi recepte za budućnost.
Nije novost da Francuska otkad je ušla u NATO gaji neku svoju posebnost i predsednik Makron razmišlja o tome šta će Evropa da radi jednog trenutka kada se Sjedinjene Američke Države u potpunosti budu koncentrisale na Pacifik, što će se neminovno desiti. Rat u Ukrajini je tu neminovnost samo odložio, taj famozni pivot na Pacifik najavio je još bivši predsednik SAD Barak Obama, za Bajdena govore da je poslednji transatlantski američki predsednik, videćemo da li će pobediti na izborima i da li ćemo dobiti još četiri godine transatlanticizma, ako se takva reč može koristiti u srpskom jeziku.
Poenta je da Evropa u tom kontekstu mora sama o sebi da misli, a u unutarpoličkom smislu politički blok predsednika Makrona veoma ozbiljno kaska pred izbore za Evropski parlament u odnosu na stranku Mai Lepen nacionalnog okupljanja i njegov govor, kao ranije onaj o NATO-u da je cerebralno mrtav, služi unutarpolitičkoj svrsi; on se obraća biračima koji ne vole da se Francuska ponaša ili da bude viđena kao privezak SAD.
Načeli ste naredno pitanje, predstojeće izbore za Evropski parlament – istraživanja pokazuju da ne bi trebalo da dođe do nekih velikih pomeranja, ali pomeranja će biti. Šta vi kažete, kojoj ste proceni skloni?
Kao i vi, pretpostavljam, čitao sam istraživanja javnog mnjenja koja dolaze iz Evrope, poslednje merodavno i sveobuhvatno uradio je Evropski savet za spoljne poslove i pokazuje prilično zabrinjavajuću sliku kada govorimo o proširenju, na primer, ali i o mnogim drugim pitanjima. Predviđa se da će dva bloka populističke desnice i konzervativni centar postići značajan izborni uspeh, kao i da će neopredeljeni, koji su takođe desničari poput Orbana iako nije ni u jednom od ta dva bloka takođe, osnažiti.
Verovatno će sadašnja koalicija koju čini grupa evropskih narodnih partija, socijaldemokrate, zeleni, liberali opet biti u mogućnosti da formiraju Evropsku komisiju, ali imaće mnogo manje glasova u Evropskom parlamentu, što će činiti da konzervativni poslanici iz redova narodnih partija često glasaju sa desničarima za mnoga zakonska rešenja. Imaćemo, s jedne strane, formalnu većinu, a sa druge zakonsku, političku većinu i predviđam da će najveća žrtva biti evropski zeleni dogovor.
Kad je reč o pitanjima kao što je rat u Ukrajini i proširenje EU, veoma je teško predvideti šta će se dešavati, ali pretpostavlja se da će se mnogi od tih populističkih desničara privoleti mejnstrimu koji će činiti Evropsku komisiju, i to neće biti toliko vredna žrtva u njihovom političkom smislu. Fokus će biti na ekologiji, da se uspore ti procesi, fokus će biti na migracijama, verovatno ćemo videti brojne desne populiste koji će se ponašati kao Đorđa Meloni u Italiji, koja je potpuno mejnstrim kad je u pitanju rat u Ukrajini. Ne znam kako će se ponašati brojne stranke koje su bile finansirane iz Moskve.
Kako će ta promena delovati na one temeljne vrednosti kojima smo počeli, a vezane su pre svega za Dan pobede, antifašizam, a za EU ekonomsko jedinstvo?
Ekonomsko jedinstvo u narednom mandatu Evropskog parlamenta neće biti okrnjeno i dovedeno u pitanje jer će verovatno i dalje biti ista većina. Kad je reč o vrednosti, viđaćemo kao i do sada razne rezolucije koje odgovaraju desnici, ali u smislu temeljnih vrednosti – pominjao sam Đorđu Meloni, koja dolazi iz neofašističkog miljea – neće biti promena. Te ideje se ističu dok se ne dođe na vlast. A kada osvoje vlast, oni se pripodobe i resetuju, tako da će, posebno što imamo ponovo rat u Evropi, te vrednosti ostati snažne. Čak su i oživele.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR