Aleks de Val: Deca u Gazi će nastaviti da umiru od gladi nedeljama, čak i ako se sad prekine vatra

Aleks de Val iz Svetske fondacije za mir govorio je za N1 o situaciji u Pojasu Gaze i gladi zbog koje deca umiru. On je istakao da čak i da se sada prekine vatra i pokrene ogromna humanitarna pomoć, bile bi potrebne nedelje da hrana stigne u Gazu, što znači da će oni koji trenutno gladuju do tada umreti.

N1: Gaza se suočava sa glađu sa katastrofalnim posledicama. Kakva su predviđanja, čak i ako pomoć počne da stiže u istoj količini u kojoj je stizala pre oktobra?

De Val: Prvo što treba reći, da iako glad nije proglašena u Gazi, situacija je već katastrofalna. Skoro cela populacija je obuhvaćena krizom hrane ili time da im je hrana hitno potrebna. To znači da deca već umiru od gladi i bolesti, na stotine njih, ako ne i na hiljade njih. Granica za proglašenje gladi je proizvoljna i dešava se kada se dese posebno ekstremni uslovi. U svim nedavnim slučajevima u kojima smo videli glad ili uslove bliske gladi u zemljama kao što su Etiopija, Sudan, Somalija, Nigerija, Jemen, ni u jednom nije bila toliko oštra i koncentrisana kao u ovom slučaju. To, bojim se, znači da, čak i ako se odmah prekine vatra, čak i ako uspemo da organizujemo ogromnu humanitarnu pomoć, nedeljama će nastaviti da umiru deca koja sada gladuju, koja su sada užasno pothranjena i užasnim uslovima života.

N1: Pomenuli ste da je pre 7. oktobra oko 500 kamiona pomoći svakog dana ulazilo u Gazu, a to je bilo dok su sve bolnice radile, nije bilo svakodnevnog bombardovanja, niti su ljudi bili primorani da napuste svoje domove. Sada je sve drugačije. Pomoć je sveka nekoliko desetina kamiona i pomoć iz vazduha. Da li sve to ubrzava neminovnu glad koja je u Gazi i poptunu destrukciju?

De Val: Pre 7. oktobra Gaza je već bila pod opsadom. Izraelska valda brojala je maltene svaku kaloriju koja je ulazila u Gazu. Napravili su računicu da je svakoj osoba u Gazi potrebna 2.279 kalorija da ne bi umrla od gladi. I hteli su da pomoć koja ulazi bude dovoljna tek da budu na pravoj strani zakona – da spreče da ih optuže za razni zločin izgladnjivanja. Od 7. oktobra došlo je do drastičnog smanjivanja hrane i pomoći koja je ulazila u Gazu. Poslednji podaci koje ja imam jeste da je manje od polovine potrebnih kalorija, a na severu Gaze tek 15 odsto potrebnih kalorija dopre do ljudi. To je pored činjenice da je skoro potpuno uništena osnovna infrasturkutra: voda, kanalizacija, struja, zdravstveni sistem, stanovanje. Grupa epidemiologa u Londonu i Baltimoru napravila je prognozu šta će se desiti ako se ovo nastavi. Scenariji do kojih su oni došli su zaista zastrašujući za desetine hiljada, nekoliko desetina hilajda ljudi koji će nepotrebno umreti u narednim mesecima.

N1: Da, pominju između 48 hiljada i 220 hiljada, ako ne grešim.

De Val: Tako je. Najveća neposredna pretnja je ova smrtonosna kombinacija gladi i epidemija. Gladi – jer ljudi nemaju hranu. Epidemija – jer je uništena infrastrukutra zdravstva, vode, kanalizacije, struje i skloništa. U Rafi je koncentrisan veliki broj ljudi. Gustina naseljenosti je je mnogo puta veća nego što smo videli u najgorim izbegličkim krizama na svetu. Velika koncentracija ljudi u nesanitarnim uslovima i prenaseljenost su recept za smrtnosne bolesti.

N1: Problem je i to što nemaju gde da odu. Oni ne mogu da napuste Gazu.

De Val: Upravo tako. Zbog toga su i prognoze i analize tako precizne, jer tačno znamo u kojoj je situaciji ova populacija i do koje ekstremne mere su ograničene njihove mogućnosti. Za 40 godina koliko se ja bavim ovom temom, ovo ne samo da je najdrastičniji, koncentrisani, intenzivi slučaj gladi, već je slučaj u kome je moguće najpreciznije predvideti šta će se desiti sa stanovništvom ako se odmah ne prestane sa uskraćivanjem hrane.

N1: U poslednjem članku koji ste napisali za Gardijan, citirate i Svetsku zdravstvenu ogranizaciju da će glad uticati na cele generacije. Koje će efekte imati?

De Val: Nakon 1944. kada je stanovništvo Holandije prošlo kroz takozvanu „gladnu zimu“, koja je predstavljala uslove nalik gladi, Holanđani su imali priliku da prate tokom celog života šta se desilo sa decom koja su rođena tokom tog perioda ili su u tom periodu bila jaka mala. Našli su da su ta deca odrasla u ljude ograničenog razvoja u odnosu na njihove mlađe i starije braću i sestre, bila su niža, a bile su im umanjene i kognitivne sposobnosti. To je imalo i transgeneracijske posledice. One koje su bile devojčice u tom periodu, kada su odrasle i postale majke, njihova deca nisu imala tako dobra postignuća kao njihovi vršnjaci. Efekat će se, dakle, osećati, do kraja života i preneti i na naredne generacije.

N1: Glad je, pomenuli ste, neizbežna i u Sudanu. Razgovarali smo sa novinarkom Amal Habani koja je morala da napusti Sudan i ona kaže da je u rukama generala i međunarodne zajednice, da su milioni ugroženi. Ima li nade za Sudan, u poređenju sa Gazom?

De Val: U Sudanu je drugačija vrsta gladi – daleko veća glad i manje intenzivna. Hitna pomoć potrebna je za 25 miliona ljudi, dakle za polovinu stanovništva Sudana. To je poljoprivredna zemlja, ali je poljoprivredna baza uništena. Ukoliko pomoć ne bude pružena, ako se zaraćene strane ne dogovore o prekidu vatre i dozvole da pomoć uđe u zemlju, ako ne dozvole da se ponovo uspostavi trgovina u narednim mesecima, očekujemo da će doći do masovnog pogoršanja i umiranja od gladi. Najšokantnija stvar koju vidimo vezano za Sudan je da se finansira svega tri odsto poziva za međunarodnu pomoć ove godine. Svetski program hrane, koji je jedini međunarodni sistem reagovanja velikih razmera koji imamo, ima 30 odsto manji budžet i ljudstvo, oni su primorani da otpuste čak i najneophodnije ljude, iako potrebe rastu.

N1: U oba slučaja, i u Gazi i u Sudanu, vidimo namerno uništavanje sistema dopremanja hrane, praćeno mnogim zločinima. Koliko je potrebno da se sistem stavi na noge?

De Val: Imamo međunarodni humanitarni sistem koji funkcioniše. Upozorenja su bila jasna prethodnih meseci. Da je sistem pokrenut kada su se oglasila upozorenja, nema sumnje da ove katastrofe ako ne bi mogle da se izbegnu bile bi svakako minimizirane. Nažalost, sada je suviše kasno. Čak i kada bi imali u sitem za koji postoje sve finansije i odgovor za koji postoji ceo fond, ni tada ne bi bilo moguće da se spreči glad kako treba. Ni u Gazi, ni u Sudanu. I u drugim zemljama, Jemenu, Etiopiji, Južnom Sudanu, Čadu. Doći će do krize i umiranja od gladi u narednim mesecima, a nije moralo tako da bude.