U društvu koje je iz dana u dan sve više polarizovano, akademik Tibor Varadi kritički sagledava društvene pojave i piše eseje o tome zašto je u komunizmu bilo lakše, iako opasnije, biti intelektualac upravo zbog činjenice da kritika nije bila usmerena samo ka „protivniku“ već ka društvenim pojavama. I piše. Upravo je iz štampe izašla njegova peta knjiga čije je poreklo u arhivi porodične advokatske kancelarije „Tragom rezervne istorije“
Prve književne radove Tibor Varadi je objavio u novosadskom časopisu Uj Symposion u kojem je, od pokretanja časopisa, od 1965. godine bio njegov urednik, kao i odgovorni urednik od 1969. do 1971. godine. Do sada je Vardi objavio sedamnaest proznih knjiga na mađarskom, srpskom, engleskom i nemačkom jeziku.
Studije prava je završio u Beogradu, a potom je na Harvardu stekao zvanje doktora pravnik nauka. Predavao je na mnogim poznatim univerzitetima u svetu, bio je učesnik u značajnim sporovima pred Međunarodnim sudom pravde i međunarodnim arbitražama. Karijeru je počeo kao advokatski pripravnik u porodičnoj advokatskoj kancelariji u Bečkereku, današnjem Zrenjaninu. Sačuvani spisi u arhivi te advokatske kancelarije, polazna su tačka i izvorište njegovih proznih zapisa poslednjih godina, a pred nama je novi „skoro roman“ kako sam autor naziva u podnaslovu ovu dokumentarnu prozu pod nazivom „Tragom rezervne istorije“ u prevodu Draginje Ramadanski (Akademska knjiga, Novi Sad, 2024).
Osnovana 1893. godine, ispostavilo se, ta je kancelarija jedina u potpunosti sačuvala arhivu tako da u spisima pulsira vreme prošlo, u kojima su konzervirane čitave epohe, u kojoj su sačuvane činjenice bez kojih se ne može razumeti kontekst dešavanja svakodnevica običnih ljudi u senci velikih istorijskih zbivanja. Kako Dragan Velikić ističe, Varadi je ovim romanom uspeo da stvori dupli kolosek kojim paralelno teku literatura i život sam.
Kao i sva velika književna dela, tako nam i najnovija dokumentarna proza Tibora Varadija govori mnogo slikovitije o svemu onome što se dešavalo u Banatu tokom Drugog svetskog rata nego bilo koji udžbenici iz istorije.
U knjizi „Tragom rezervne istorije“ su priče iz Drugog svetskog rata. Poslednjih deset godina se intenzivno bavite spisima iz porodične arhive i rekli ste da Vam je sada taj period mnogo bliži nego što je bio u decenijama nakon završetka rata. Koliko su spisi bili važni za obnovu sećanja?
Prolaze veliki istorijski događaji, a ja sam nakon jednog takvog, nakon Drugog svetskog rata, počeo školovanje u Zrenjaninu, pa krenuo na studije, te sam imao veoma aktivnu profesionalnu karijeru što je dovelo do toga da sam mnoge stvari oko sebe video ali ih nisam istinski zapažao. Nisam imao vremena da im se posvetim. Sada mi se te uspomene pomalo vraćaju. Nešto sam i tada video, nečeg se sećao, kao u nekom ćošku pamćenja, ali tek sada mogu da se vratim u taj ćošak pamćenja i sagledavam šta se to tada desilo.
Sećanje je malo nesigurnije od čvrstog tla, ali mi u svemu pomaže i čitanje spisa koji su puni činjenica, a neke od njih budu i okidač da se prisetim nečega iz mog najranijeg detinjstva. Rat se dešavao pre mojih zrelih godina ali sam ja ipak kao dete bio prisutan i dok je on trajao. Dešava mi se da se čak vrlo živo setim detalja a da sam svestan činjenice da sam zaista bio malo dete kada se to u biti desilo.
Dok pišete, Vi čitaocima vrlo precizno nagoveštavate delove koje maštom nadograđujete. Ali, i oni delovi koje bazirate na činjenicama iz spisa su, ne retko, gotovo nezamislivi da su se zbilja desili. Odakle potiče ta verodostojnost?
Upravo u tome i jeste važnost spisa iz arhive. Jer, to nisu sudski spisi već spisi iz dedine i očeve advokatske kancelarije. Stranke su se advokatima uvek obraćali sa celom pričom. Tek potom advokat bira šta je prikladno, šta je u interesu klijenta, da se iznese i pred sam sud. Ipak, oni izvorni dokumenti, upućeni advokatu, predstavljaju celu sliku o nekom događaju. Na primer, tek iz spisa iz arhive sam saznao za lažne razvode tokom rata. Iz sudskih spisa vi ne možete tako nešto da zaključite. Naravno da se nije moglo reći na sudu, za vreme nemačke okupacije, da se jedna Srpkinja ili Mađarica ili Nemica fiktivno razvodi od muža Jevrejina kako bi zaštitila deo imovine ili njihovu decu. Ali, advokat je znao punu istinu.
Spomenuli ste u Advokatskoj komori Vojvodine, gde je prošle sedmice promovisana Vaša knjiga, da tragate za podatkom da li je još neka kancelarija, naročito sa teritorije Bačke ili Srema, sačuvala arhivu iz prošlosti, iz perioda Drugog svetskog rata. Zašto Vam je to važno?
Advokatska kancelarija moga dede i oca koja je počela da radi 1893. godine bila je jedna od uglednijih i poznatijih kancelarija i tokom Drugog svetskog rata ali, naravno, nije bila jedina. Međutim, izgleda da smo jedina kancelarija u Vojvodini koja je sačuvala arhivu iz prve polovine 20. veka. Prava je šteta ako je to zaista tako. Naročito bi bilo važno kada bismo otkrili da su neke kancelarije iz Bačke ili Srema sačuvale bar deo spisa jer je, na primer, Bačka bila pod mađarskom okupacijom.
Recimo, na primer, u Banatu se tada donela naredba vojnih vlasti, a Banat je pod nemačkom okupacijom, da Jevreji i Cigani – tada se još nije upotrebljavao izraz Romi – uopšte ne mogu biti lekari, veterinari, apotekari, sudije ili advokati. U Bačkoj, u istom tom periodu postoji naredba da u Advokatskim komorama može biti samo pet odsto Jevreja. To je, takođe, bilo surovo, ali bilo je blaže. Danas imate neke „super“ Mađare koji takve podatke koriste da kažu kako su oni bili blagi za vreme rata, čak da su bili heroji. Ne, to svakako nije bilo herojstvo, radilo se o gruboj diskriminaciji, ali je postojala razlika. I u drugim stvarima jeste bilo razlika. Nemačka okupacija je bila neverovatno neljudska i možda je upravo zato posle oslobođenja došlo do neumerenog odgovora, pa i do diskriminacije Nemaca. To je dovelo da na kraju rata, posle oslobođenja imate i mnogo lažnih razvoda i od muževa Nemaca.
Ruska mačka u Luksemburgu
Evo primera koliko je svet danas polarizovan. Imamo užasan rat u Ukrajini i sada Putinov izbor koji nema nikakve veze sa demokratijom. Pojavljuje se jedna luksemburška organizacija koja se bavi mačkama i zabranjuje da se na svetskim izložbama takmiče mačke ruskog porekla. To je apsurdno, to je ludost. Ako kažem bilo šta o toj odluci i takvim sankcijama, u opasnosti sam da me optuže da sam za Putina. Đavola sam za njega, ali imam pravo da kažem da je i ovo drugo ludost. Biti sposoban da istovremeno kritikuješ i Putina i ovakve odluke, to je ono što nam je potrebno. Da kritikujemo društvenu okolinu koja je iznedrila i jednu i drugu pojavu. Mnogi moji poznanici u Americi kritikuju Trampa. Treba sagledati šta je to u američkom društvu dovelo i do Trampa i do Bajdena i do činjenice da nema nikog mlađeg tamo da se kandiduje ni kod Republikanaca ni kod Demokrata. Kritikovati jednog iz pozicije drugog znači manje intelektualne istine.
Dugo ste živeli i radili u Americi, imate li odgovor na to pitanje?
Dok sam boravio u Americi ona je svakako bila naprednija zemlja, imala je višestranački sistem, razvijenu demokratiju i u mnogo čemu je bila na visokom nivou. Ali već tada sam primetio da iako ima vrhunske naučne institucije, u svetu najpoznatije univerzitete, da im prosečno obrazovanje nije bilo napredno. Srednjoškolski profesori nisu imali ugled. I kod nas je bilo da nastavnike ne volimo, ali oni su bili važni i poštovani. Video sam da je obrazovanje u školi u koju su išla i moja deca na nižem nivou od Novosadske mađarske manjinske škole. Mislim da je i ugled nastavnika bio ispod tadašnjeg nivoa u Bečkereku i Novom Sadu. Video sam zaista visok intelektualni nivo na univerzitetu, ali sam u radnjama, na ulicama, pa i u kontaktu sa službenicima imao utisak da je prosečna inteligencija manja. A svi postaju birači. Sada je i ovde opao ugled nastavnika, a to na duže staze dovodi do problema. To dovodi do gubitka i prisustva i značaja inteligencije.
U knjizi ste dali podatak koji na dubinski način otkriva sve strahote fašizma. Primetili ste da je došlo do promena u kurtoaznoj korespondenciji i da su Jevreji od 1941. godine započinjali pisma sa „Jesi li? Kako si, i kako si uopšte?“. Umesto običnog „Kako si?“ kao što su do tada pisali. Bila su to vremena kada niste ni znali da li je živa osoba ta kojoj se obraćate…
Da. Zastao sam na „Jesi li?“, a pismo je pisao mom ocu jedan veoma zanimljiv čovek, Laslo Serb. Moj otac i on su istih godina bili u Zagrebu na studijama i družili se. Laslo je iz Čakovca a u Zagrebu je otvorio vrlo uspešnu advokatsku kancelariju. Kada je NDH preuzela vlast on ju je morao zatvoriti i pobeći iz Zagreba jer je bio mađarski Jevrejin.
Otišao je u rodni Čakovec koji je bio pod mađarskom vlašću tako da je mogao da radi u advokatskoj kancelariji ali se pred sudom nije mogao pojavljivati kao advokat. Bio je oženjen Srpkinjom iz Sombora. Dete je trebalo da im se rodi 1942. godine i pošto u Čakovcu nije funkcionisala bolnica, oni su otišli u Kanjižu u Mađarsku. Mađarska Kanjiža se nalazi nedaleko od Pečuja. Tamo im se rodila kćerka Olgica, pa su se odmah vratili u Čakovec. Onda se dešava ta ludost da 19. marta 1944. godine Hitler okupira svog saveznika Mađarsku, tako da sudbina Jevreja u toj zemlji od aprila postaje katastrofalna.
To je vreme kada je i Ivan Ivanji, koji je ranije pobegao iz Bečkereka u Novi Sad, odveden u Aušvic. Laslo Serb je bio u Boru u logoru ali je nekim čudom sve to preživeo i posle rata postao glavni pravni savetnik Ministarstva inostranih poslova u Jugoslaviji.
Čitajući knjigu o sudbinama malih ljudi ne možemo da se otrgnemo utisku da i danas, dok slušamo strašne vesti iz Izraela, iz Gaze, iz Ukrajine… da iza svih ratova i terorističkih napada imamo sudbine običnih ljudi, da još uvek, dok se istorija dešava, postoji i rezervna istorija…
Teška je situacija u svetu. I ja sada pomalo bežim u tu rezervnu istoriju, odnosno u spise iz arhive, u prošlost. Naravno, prisutan sam i pratim situaciju. Ono što primarno osećam to je da je i svaka komunikacija pomalo odvojena od stvarnosti. To vidim i u medijima. Uzmite u obzir da sve ovo što pričam, pričam kao lični utisak a ne na osnovu nekih istraživanja, na osnovu utemeljenih podataka. Ponekad imam utisak da se na glupu, besmislenu propagandu odgovara kontralažima, a takva reakcija na tu besmislenu propagandu ne vodi ka istini. Dolazi do izrazite polarizacije jer, ako neko kaže neku ludost onda se automatski smatra da je suprotnost tome istina. A ne mora biti. Istina je vrlo često nešto mnogo složenije i od jednog i od drugog. Polarizacija skriva stvarnost.
Vidim i druge izazove. Nedavno sam u Beogradskom književnom časopisu napisao jedan esej o veoma velikoj opasnosti u domenu prava. Reč je o tome da sam u oktobru prošle godine pročitao vest o odluci u Americi u slučaju devojčice koju su zlostavljali majka i njen ljubavnik. Dete je preminulo od posledica tog zločina i vodio se krivični postupak protiv majke i njenog ljubavnika. Sudija, sve vreme dok se vodi rasprava da li da se zločin okarakteriše kao ubistvo ili nehat, dakle tokom sudske rasprave, stalno razmenjuje poruke sa jednom službenicom u sudu. Ogovaraju tužitelja i četuju mnoge druge besmislice. Razmenile su preko 500 poruka za vreme sudske rasprave. Imali smo toliko promena društvenih sistema i ja se pitam da li smo i sada takođe na pragu promene društvenog sistema kada iz stvarnosti odlazimo u svet virtuelne komunikacije. Sve što se danas dešava više posmatram i tumačim kao esejista nego kao naučni istraživač.
Da li Vas iritira to što danas malo ko poseže za činjenicama, što je teško razlučiti istinit podatak od lažnog?
U svojim knjigama dokumentarne proze gotovo se „religiozno“ držim činjenica. Za to imam dva razloga. Prvo, cenim tu porodičnu arhivu koju imam, smatram da bi bilo nečasno da nešto menjam. Drugo, te činjenice tokom jednog veka i više koje se nalaze u toj arhivi su se i same pretvorile u književnost. Ponekad ne mogu ni da izmislim bolje od onoga što je tamo zapisano. Prosto, nije nikakvo žrtvovanje ako ostanem pri tim činjenicama. Dodajem im svoja sećanja i ponekad, ali to uvek naglasim čitaocima, nagađam šta je kasnije moglo da se desi sa akterima tih događaja.
Vašim junacima, akterima događaja iz advokatskih spisa, usred katastrofe rata, stalo je do časti. Možda se upravo iz čitanja Vaše knjige shvata ili bar podseća, koliko je došlo do promena vrednosnog sistema, do onoga kako danas ljudi doživljavaju poštenje i čast?
Danas imamo mnogo manje situacija gde uvreda časti dovodi do sudskog postupka. Dovoljno je da pogledamo prenos skupštinskog zasedanja. Sve što se tamo dešava moglo je biti predmet bečkerečkih sudskih sporova zbog uvrede ugleda i časti.
Za vreme nemačke okupacije većina ljudi nisu bili ni narodni heroji ni ratni zločinci nego su bili ljudi koji su izbegavali tu stvarnost u kojoj možete biti ili jedno ili drugo. Ispalo je da su obični ljudi upravo u te sudske sporove ulagali neprimereno mnogo energije, svakako više nego što bi to uradili u doba mira. To zovem rezervnom istorijom, to da, na primer, 1943. godine, dakle u najgoroj godini kada su fašistički zločini eskalirali, Aca i Milesa vode u Boki detaljne rasprave o tome da li je oduzeti ključ od špajza dovoljan razlog za brakorazvodnu parnicu. Svaka strana ne odustaje i brani svoju čast.
Iako smo pre izvesnog vremena oformili čak i Ministarstvo za dijalog, ni to nije pomoglo da iz skupštinske sale čujemo sve samo ne civilizovan dijalog…
Zaista nisam sretan sa Skupštinom kakvu imamo, način komunikacije zaista nije primeren ni jednoj ni drugoj strani. Ni u inostranstvu nije bolje. Na to me upućuje i jedan nedavni razgovor. Imam jedan udžbenik o međunarodnoj arbitraži, objavljen u Americi, koji se koristi na svih pet kontinenata. Autor sam većine tekstova ali imam i koautore. Udžbenik je doživeo sedam izdanja a sada bi trebalo da se priprema osmo izdanje i odlučio sam da u njemu ne učestvujem. Novo izdanje podrazumeva bar 30 odsto novog teksta jer su se u međuvremenu donosili novi zakoni, nove odluke a i objavljene su brojne nove studije o različitim temama vezanim za međunarodnu arbitražu tako da bi rad na novom izdanju svakako podrazumevao ozbiljan naučni rad.
Smatram da u ovim godinama ne bih mogao da budem na onom profesionalnom nivou kakav želim za sebe i za koji smatram da je zaista profesionalan. Nazvao sam kolegu iz Amerike koji je mojih godina. Veoma dugo smo pričali preko Skajpa i on mi je rekao: „Vidi, Tibore, i ja, kao i ti imam 85 godina. Još se osećam dobro i zdravo. Možda bih mogao da prihvatim da budem američki predsednik, ali još jedno ozbiljno novo naučno izdanje našeg udžbenika, to ne mogu.“
Dakle, svaki čovek bi trebalo da jednom kaže sebi kada je taj momenat da ne ide ispod nekog svog nivoa. Ispalo je da je u Americi tako da je zahtevnije raditi naučno delo nego biti predsednik. Ta ironična opaska mog prijatelja i kolege da je biti predsednik manje odgovorno… naravno, šalio se, ali to je šala koja pomalo kazuje i o suštini stvari. Zar je moguće da jedna Amerika sa 200 miliona ljudi nema nikog drugog za kandidata osim dvojice osamdesetogodišnjaka? U celom svetu, kada je politika u pitanju, ima čudnih pojava. I to je jedan od razloga što sam se toliko posvetio spisima i književnosti.
Vaša analiza svakako bi bila dragocena našim čitaocima…
Ono što vidim i kod nas i u svetu je to da se istina gubi u polarizaciji. Nedavno sam i o tome napisao jedan esej objavljen na više jezika, a kod nas je objavljen u Zborniku SANU. Esej je o tome da li je lakše biti intelektualac za vreme ili posle ili izvan komunizma. Suština je upravo u tome da je danas polarizacija dovela do toga da intelektualci teško sagledavaju društvo u celini. U komunizmu je svakako bilo teško zbog jednopartijskog sistema ali se postavlja pitanje da li je tada bilo lakše doći do ideja i do razmišljanja kojima se percipira ne samo suprotna strana već i društvo u celini. Danas se kritika uglavnom usmerava ka protivničkoj strani i gotovo da nema društvene kritike. Kritika društva koje je iznedrilo i vladajuću i opozicione stranke. Za vreme komunizma je bilo lakše percipirati društvo u celini. Milovan Đilas, koga sam i lično poznavao, snosio je posledice represije, bio je i u zatvoru ali, njemu je kao intelektualcu bilo lakše da sagledava društvo u celini. Posledice su ga stigle nakon što je objavio svoja gledišta, ali pre toga je mogao i bio u prilici da oblikuje svoje ideje. Danas postoji veliko iskušenje da se društvo ne sagledava kritički već da se kritički sagledava samo protivnička strana. Za vreme komunizma je bilo opasnije ali je, to je moja teza, bilo lakše sagledavati celinu.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR