Ako ste ikada na trenutak ili na duže vreme izgubili dete, sigurno ste pretrpeli strah koji nikada do tada niste doživeli.
- Jednom prilikom smo izgubili dete, tada je imalo četiri godine, u potpuno neverovatnoj situaciji, sekunda je bila u pitanju, usred strane zemlje (u pitanju je Turska, u gradu Antalija). Em je bio 31. decembar popodne, tokom novogodišnje euforije i gužve na ulicama, em je bio i poslednji dan Ramazana, kada su svi meštani pohrlili na ulice i nastala je velika gužva u centru gde smo se nalazili.
Tih prvih nekoliko trenutaka bilo je nelagodno, ali posle nekoliko minuta, otkucaji naših srca su porasli, počeli smo da se znojimo. Posle pet minuta, usledila je panika i vikanje njegovog imena, a već nakon 20 sva logika je izletela kroz prozor. Emocije su potpuno preuzele kontrolu.
Ovo se dogodilo pre više od 20 godina, dete je pronašla lokalna policija i dovezla sa motorom posle par sati, sve se srećom završilo dobro. Dete je, dok smo prolazili pored jedne od onih turskih šarenih radnjica, ugledalo igračke i zastalo u sekundi, masa ga je zaklonila da ga nismo videli i on je za nas - kao u zemlju propao. Kako je i dete nastavilo da se kreće, tako je odlutalo, ali i naše i njegovo nepoznavanje jezika je takođe učinilo svoje. Srećom, ljudi dobrog srca su primetili dete i zadržali ga u jednoj od radnji i obavestili policiju, koja je hitro reagovala, jer smo i mi zaustavili policajce i zahvaljući dobrom operativnom radu, dete je pronađeno, bez posledica.
Istina je da roditelji koji izgube pojam o svojoj deci nisu loši roditelji. Izgubljeno dete je čest problem. Koliko god bili brižni i pažljivi, češći je nego što želimo sebi da priznamo. A koliko je roditelja u nekom trenutku izgubilo pojam o svojoj deci, koja su bila odvojena od roditelja ili staratelja po trenutak, sat vremena ili duže, isplivalo je od juče i na društvenim mrežama, gde ljudi masovno dele svoja iskustva.
Od trenutka otkako se oglasio Amber alert - Pronađi me u potrazi za malom Dankom Ilić (2) iz Bora, na X mreži (nekadašnji Tviter) mnogi roditelji iz celog regiona su imali svoju priču, zahvaljući čemu je jasno da niko ko izgubi dete ne bi trebalo da se oseća da je usamljen u toj situaciji po ovom, tako važnom pitanju.
Korsnik @laki2112 je među prvima ispričao šta se desilo u Budvi, devedeset i neke, kada mu je ćerka imala manje od tri godine.
- Plaža, negde oko 11 prepodne. Žena otišla negde, ostavila mi je da je čuvam. Malecka trpa pesak u koficu pomoću lopatice, udaljena od mene nekih dva metra, na desetak metara od vode. Ja čitam nešto, mobilni telefoni još nisu bili u upotrebi. Okrenut sam licem prema njoj, tako da čim dignem pogled vidim je šta radi. Pročitam nekoliko redaka, podignem pogled, i tako... Pročitam sledeći stav, podignem pogled, nje nema - ispričao je.
Kako dalje kaže, od trenutka kada ju je poslednji put video, prošlo maksimalno 20-30 sekundi.
- Gledam levo desno, još nezabrinut, nema je. Ustajem, osvrćem se, ne vidim je. Prilazim mestu gde se igrala, vidim lopaticu, osvrćem se, osećam kako mi se stomak polako steže u čvor. Počinjem da je zovem po imenu, pitam ljude okolo jesu li je videli. Ne. Prošlo je manje od minut. Stomak je veličine stegnute pesnice. Počinjem da trčim levo desno i da se derem i zovem je iz sveg glasa. Odlazim do ivice vode, urlam. Stomak je veličine klikera. Trčim naokolo kao sišao s uma, prošlo je verovatno dva minuta, urlam iz sve snage. Želudac je u procesu sažimanja kao kada zvezda potroši nuklearno gorivo i krene da se kolapsira u crnu rupu - opisao je čovek.
Tada mu se pojavila i žena.
- Razdvajamo se i krećemo na suprotne strane. Krećem se, ali to nije moje telo, već nečije tuđe koje hoda i dere se. Jedan čovek mi prilazi i kaže da izgubljenu decu drže kod neke bine. Trčim tamo i već iz daljine vidim ćeru kako stoji na bini, zajedno sa još petoro šestoro izgubljene dece. I dalje drži koficu u ruci. Moje telo ponovo postaje moje, skačem na binu (koja je visine jedno metar i dvadeset) hvatam ju onako uplakanu u naručje, osećam najveće olkašanje u životu koje sam ikada osetio i verovatno koje ću osetiti ikada. Sreću. Ljubav. Krivnju. Plačem grleći je. Evo plačem sada ponovo se sećajući svega 27 godina kasnije - ispričao je @laki2112.
Korisnica @lepa_sargarepa se nadovezala sa pričom kako se i sama izgubila kao dete:
- Čuvala me studentkinja, ja četiri godine. Prepričava posle majci. Imala je bež mantil i da me ne bi vukla, kaže da ne puštam mantil. Nije prošlo minut, ona osetila da me nema pored nje. Unezverila se, traži. A onda me vidi preko ulice kako drugu ženu držim za bež mantil i idem sa njom.
Je li se i vama nekad izgubilo dete? Meni jeste, na moru
Isprovocirana negativnim komentarima ljudi koji osuđuju roditelje čije dete se zagubilo, korisnica @crupullepetipa je napisala:
- Je li i vama nekad izgubilo dete? Meni jeste, na moru. Okrenula se sekundu da nesto uzmem, njega nema. Večera, gužva u hotelu... mi trčimo ko ludi, ne znamo gde da gledamo prvo... Našli ga nakon par minuta, otišao na tobogan kralj, igra se.
Na njen komentar se nadovezala i @BakaBelka:
- Nama jeste. U hipermarketu u Poljskoj. U sekundi. Našli ga posle petnaestak minuta u prostoru gde su veš mašine kako ide od jedne do druge i zatvara ih i otvara. Dve godine je imao.
Tviterašica iz Hrvatske @ula27731 je podelila svoje iskustvo kako je izgubila dete u najbezbednijem okruženju koje roditelj možda i može da zamisli:
- Drugi dan vrtića, dolazim po frajera, presvučem mu papuče, vrata vrtića zatvorena no svatko toliko netko uđe. Sagnem se da stavim papuče u ormarić, dignem glavu lika nema. Gledam di je, kao cool sam, možda se vratio u sobu, nije. Zovem ga, nula bodova. Sad sam već u klincu, ne vjerujem što se događa. Gledam vrata pas mater pa nije netko dijete pustio da izađe kroz vrata?! Izađem van pitam ženu jel vidjela dijete, ozbiljno sam u komi jer je mogao na 7 strana, trčim, u glavi mi već da ga je netko ubacio u gepek. Očajna vraćam se u vrtić i kažem nema mi djeteta. Kadli odozgo s kata silazi frajer i čistačica ga vodi za ruku. Dan danas ja sebi ne mogu objasniti kako je on uspio otrčati na drugi kat dok sam ja stavljala papuče. Najveća noćna mora. Iskreno se nadam da će ju pronaći.
Još jedna korisnica sa X mreže, @MoravskiLubenic, ispričala je kako je i sama nestala i priredila svojoj majci pakao:
"Milicija, vojska sve prevrnuli. Grnčari me vratili posle 8 sati. Našli me kada su robu vraćali u kola. Ja u ćupu zaspala"
- Imala sam dve godine. Majka me u kolicima vozila na pijac. Dok je kupovala saksije ja sam sišla iz kolica i ušla u ćup. Milicija, vojska sve prevrnuli. Grnčari me vratili posle 8 sati. Našli me kada su robu vraćali u kola. Ja u ćupu zaspala. Posle nas majka vodala na povodac.
NE PROPUSTITE
- Horor i u prvom razredu osnovne škole priredila sam svojim roditeljima kada sam posle škole jednostavno otišla ne javivši se roditeljima kod drugarice da crtam. Ceo dan sam provela kod nje, nesvesna da je za tih par sati na svim radio stanicama svakih par minuta puštano obaveštenje da je nestala devojčica od šest godina, plavih očiju i paž frizurom sa šiškama, obučena u crvenu jaknu i sa školskom torbom sa "Štrumpfovima". Kada sam se to veče, potpuno nesvesna situacije, vraćala punih ruku crteža, zatekla sam u blizini zgrade na ulici izbezumljenu majku koja je pala na kolena kad me videla.
Svoje utiske možete ostaviti u komentarima...
Kurir.rs/Ona Telegraf
NE PROPUSTITE
