OBEĆANJE
Žao mi je što neću više ići u školicu i što ću morati da idem u školu… Da li ti je žalije školice ili se bojiš škole i obaveza koje ćeš imati?
“Duša dedina, zašto plačeš? Dođi da te stisnem tu kraj srca, junačino moja lepa. Ma plači slobodno, i Marko Kraljević je plakao kad je bio mali. A da znaš samo da i odrasli ljudi plaču. Plaču kad su tužni i uplašeni, a plaču i kad se nečemu jako raduju. To je privilegija osećajnih ljudi, a osećajni ljudi su zasigurno dobri ljudi. Vidiš sad i ja plačem, jer mi je žao što si tužan i baš me briga šta će drugi o tome da misle i kažu. Hoćeš da odemo nas dvojica u onu poslastičarnicu koju voliš, a posle ćete svi da me ispratite na voz za Novi Sad?”
“Hoću. Deda, da li ti vidiš koliko nas dvojica ličimo? I tata kaže da sam isti ti, posebno kad se nešto ljuti na mene. Kaže da sam glasan i brbljiv na tebe, a da će biti dobro kad porastem, ako bar upola budem tako dobar čovek kao ti.”
“Ne slažem se baš u svemu sa mojim sinom. Ti ćeš biti mnogo lepši, zdraviji i uspešniji od mene, a bićeš sigurno i bolji od mene. A tata ako hoće, nek šapuće dok priča, a nas dvojica ćemo po naški, glasno i jasno. E sad, kada smo se ovako lepo zasladili, hoćeš natenane da mi ispričaš šta te je toliko rastužilo?”
“Žao mi je što neću više ići u školicu i što ću morati da idem u školu.”
“Da li ti je žalije školice ili se bojiš škole i obaveza koje ćeš imati?”
“Ne znam. Toliko sam se lepo igrao i družio u školici da sam jedva čekao ponedeljak i kraj raspusta. Vaspitačica mi je bila i lepa i nežna i mlada.”
“Bogami si za vaspitačicu u pravu. I tu si izgleda na dedu. Samo da ti deda kaže, takav ti je život. Često kad ti je nešto najlepše, to nešto se završi. A znaš zašto je to dobro? Završi se pre nego što se pokvari, a onda ga tako lepog sačuvaš među uspomenama za ceo život.
Da znaš, nije lako ni odrastati, a kamoli biti odrastao. Pametan si i skroz spreman za školu. Prva četiri razreda ćeš savladati jednako lako kao ovaj ogromni čokadni kolač sa sladoledom koji si upravo smazao. Učiteljica će sigurno biti dobra. Steći ćeš nove drugove i drugarice, a možda i novu simpatiju.”
“Neću novu. Imam ja već svoju staru simpatiju, skoro dve godine. Jako je slatka i mislim da sam i ja njoj simpatija jer deli slatkiše sa mnom.”
“E, u ovome si baš na tatu.”
“Nisam te baš razumeo.”
“Ma, bubnuo sam nešto. Oko škole se ne sekiraj. Sve ću ti pomoći i možeš me nazvati u bilo koje doba danju i noći. Znaš da sam u penziji i da bar vremena imam na pretek, a ti možeš da ga trošiš kad i koliko hoćeš. Biće više sporta i raznih takmičenja. Verovatno ćeš pevati i u horu. Svakim danom si sve lepši. Mnogim devojčicama ćeš biti simpatija, a onda eto muke tebi, da izabereš onu najlepšu. Samo da znaš, ja se već sad jako radujem tvojoj školi i jedva čekam da me svaki dan posle škole nazoveš i sve ispričaš. Hoćeš li?”
“Obećavam.”