Erdoganova politička penzija

„Ovo je za mene jedno finale“, objavio je turski predsednik 8. marta, ističući kako će rezultati izbora i očekivana iako nimalo sigurna pobeda predstavljati „prenošenje jednog nasleđa mojoj braći koja će doći posle mene“

Dvadeset i dve godine su prošle od trenutka kada je Redžep Tajip Erdogan 2002. godine pobedom na parlamentarnim izborima postao premijer Turske i otvorio novo poglavlje turske moderne istorije. Tada još uvek mladi i energični predvodnik struje političkog islama, danas sedamdesetogodišnji Erdogan svojom je dugotrajnom vladavinom iz korena promenio osnove turske republike i turskog društva. Nekadašnji gradonačelnik svog rodnog Istanbula, sa aurom političkog mučenika nakon smene sa te pozicije i kratkog boravka u zatvoru zbog tada zabranjenog citiranja Kurana na jednom političkom skupu, Tajip Erdogan je svojim okretnim, stalno promenljivim političkim delovanjem, decenijom nezapamćenog ekonomskog prosperiteta do 2013. godine i harizmom u odnosima sa ostalim uticajnim političarima postao jedan od nadugovečnijih i najprepoznatljivijih lidera svetske političke scene. I više od toga, on je stvorio novu, Erdoganovu Tursku, koja je nakon osam decenija zamenila Kemalovu svetovnu, antiosmansku republiku. 

Pobedom na predsedničkim izborima u maju prethodne godine Tajip Erdogan je praktično obezbedio svoju doživotnu vladavinu, imajući u vidu ne samo njegove godine, već najpre ozbiljne zdravstvene probleme sa kojima se više od decenije zapanjujuće uspešno bori. Pet godina predsedničkog mandata, do maja 2028, uvele su Tursku u jedan novi, prelazni period, u kome su već tokom prve godine postali jasniji kako novi pravac turske politike, tako i elementi i ličnosti Erdoganovog političkog nasleđa. Ponovno okretanje ka Evropskoj uniji, od koje Turska dobija toliko neophodne milijarde evra godišnje za svoju posrnulu ekonomiju, vraćanje politici dobrosusedskih odnosa sa Grčkom koja je stajala u osnovi političkog programa novoosmanskog ideologa i nekadašnjeg Erdoganovog saradnika Ahmeta Davutoglua i, na prvom mestu, obnavljanje najbližih, „specijalnih“ odnosa sa Vašingtonom, samo su jedna strana Erdoganovog političkog nasleđa u nastajanju. Drugu stranu čini udaljavanje članova porodice Tajipa Erdogana iz vrha javne politike Turske i postavljanje najpoverljivijih ljudi turskog predsednika na najvažnije položaje u državi i time njihovo aktivno učešće u procesu postupnog stvaranja post-Erdoganovskog turskog političkog vođstva. 

FAZE VLADANJA

Zbog toga je Erdoganova najava povlačenja nakon isteka mandata 2028. pre gotovo dve nedelje bila očekivana potvrda novih struja u turskom političkom životu. U petak 8. marta, govoreći u Fondaciji mladih Turske, koja predstavlja podmladak njegove Partije pravde i razvoja, u okviru predizborne kampanje za lokalne izbore 31. marta na kojima se Tajip Erdogan nada pobedi u Istanbulu i povratku na vlast u svom rodnom gradu, turski predsednik je rekao da će dolazeći izbori biti poslednji za njega. „Ovo je za mene jedno finale“, objavio je on tada, ističući kako će rezultati izbora i očekivana, iako nimalo sigurna i izvesna pobeda na njima, predstavljati „prenošenje jednog nasleđa mojoj braći koji će doći posle mene“. 

Možda po prvi put u njegovoj dugoj političkoj karijeri, Erdoganova najava povlačenja iz politike zvuči verodostojno. Jer ovo nije prvi put da on najavljuje svoje „poslednje izbore“ i odlazak iz političkog života. Još od 2009, nakon nepunih sedam godina na vlasti, traje politički recital Tajipa Erdogana o političkoj penziji. Govoreći o izborima planiranim za 2011, već tada je najavio da će „ako bude Božja volja“, to biti njegova „poslednja kandidatura na izborima“. Ostavši tada premijer Turske, Erdogan se 2013. suočio sa talasom protesta u Istanbulu koji je u potpunosti promenio karakter i način njegove vladavine i zauvek razvrgao prećutnu koaliciju sa Fetulahom Gulenom i njegovim moćnim pokretom. Nakon 2013. Tajip Erdogan je ušao u drugu fazu svoje vladavine obeleženu ogromnim sukobima u sve podeljenijem turskom društvu, obračunom sa stotinama hiljada stvarnih i izmišljenih neistomišljenika pre i nakon pokušaja prevrata 16. jula 2016. i okretanju političkom ekstremizmu u unutrašnjoj i spoljašnjoj politici. Jedna vrsta vanrednog stanja koje je uspostavljeno leta 2016. i učešće Turske u vojnim sukobima na tri kontinenta iscrpili su i inače nestabilne turske finansije i dovele do dubokog ekonomskog pada, koji je obeležio i prethodne izbore 2023. i prinudio Erdogana na brojne kompromise nakon njih. 

Zbog toga je i pre samih izbora maja prethodne godine bilo jasno da oni predstavljaju pravo Erdoganovo političko „finale“. Njegova odluka da pred lokalne izbore, koje smatra ključnim za osvetu nad Kemalovskom Republikanskom narodnom partijom i njenim od 2019. gradonačelnikom Istanbula Ekremom Imamogluom, objavi svoj poslednji politički tango upravo u Fondaciji mladih Turske povezana je sa svim ovim podzemnim političkim tendencijama u turskoj političkoj eliti. Jedan od vođa te partijske Fondacije jeste Erdoganov sin Bilal, čije je ekstremističko političko delovanje, uz dobro poznatu povezanost sa problematičnim ličnostima iz turskog podzemlja, posebno došlo do izražaja u poslednjih šest meseci nakon napada Hamasovih terorista i rata koji od početka oktobra traje. 

Mlađi Erdogan je prateći neuobičajenu emotivnu reakciju svog oca, pokušao da svoj ekstremistički program nametne kao državnu politiku Turske, ne shvatajući da je pobeda starijeg Erdogana na izborima maja 2023. označila i kraj njegove porodične vladavine, koju je za sopstveni opstanak na vlasti morao da žrtvuje. Umesto amaterskih porodičnih političara, problematičnih sinova i nesposobnih zetova, upravljanje turskom politikom su preuzeli tihi ljudi iz okruženja Tajipa Erdogana, već decenijama prisutni uz njega u dubljoj ili plićoj senci. Pre svih, javnu potvrdu svoje upućenima odavno znane političke moći, dobio je Hakan Fidan koji je postao ministar spoljnih poslova Turske. Nakon godina provedenih na čelu kulturno-političke agencije TIKA koju turska država bogato finansira i punih trinaest godina upravljanja svemoćnom turskom obaveštajnom službom, Hakan Fidan je postao novo lice post-Erdoganovske Turske u nastajanju.

Značaj Hakana Fidana, čoveka koga je sam Erdogan nazvao „čuvarom svih tajni“, svojih i državnih, jasan je upoređivanjem njegovih aktivnosti u trenucima kada se turski predsednik obraćao partijskoj Fondaciji mladih Turske. Dok je Tajip Erdogan još jednom najavljivao svoju političku penziju, Fidan se nalazio u Vašingtonu na sastanku u Stejt Departmentu sa američkim državnim sekretarom Antoni Blinkenom. Sastanak u Vašingtonu predstavlja suštinu reorijentacije turske spoljne politike nakon izbora prethodne godine. Nakon godina Erdoganovog diplomatskog ruleta, pokušaja vođenja spoljne politike agresivnim pritiskanjem svih diplomatskih dirki odjednom i nerealnog iskazivanja superiornosti u odnosu na sve druge, turska diplomatija se sa Fidanom vratila na svoje osnove: najbliži odnosi sa Vašingtonom i ostvarivanje svojih ciljeva u regionu, ekspanzionističkih ali objavljenih u drugačijoj, mirnijoj formi, postepenim širenjem uticaja i meke moći uz prethodno dobijenu makar prećutnu podršku Amerike.

KOSOVO, KIPAR

Sastanak u Stejt departmentu usledio je nakon turskog otvaranja vrata Švedskoj za članstvo u NATO savezu, čemu je prethodila neuobičajeno dugotrajna i gotovo nigde ne objavljena poseta Ankari Blinkenove doskorašnje zamenice, Viktorije Nuland. Postepenost, temeljitost i dugotrajna dobro planirana strategija, stajale su uvek, sve do poslednjih deset godina, u osnovi moćne i razgranate turske diplomatije. Preuzimanjem Ministarstva spoljnih poslova u svoje ruke, relativno mladi, pedesetpetogodišnji ali izuzetno iskusni Hakan Fidan, i sam američki đak, vratio je Tursku u sam vrh svetske politike. Bez pompe, ali sa konkretnim rezultatima u vidu brojnih ustupaka raznorodnim turskim diplomatskim, vojnim i ekonomskim zahtevima, Fidan je za manje od godinu dana potvrdio svoju dobro poznatu umešnost ali i činjenicu da je po svojoj političkoj moći on, bez ikakve sumnje, naslednik Redžepa Tajipa Erdogana.

Spisak konkretnih dogovora o unapređivanju bliske saradnje u raznim oblastima između Amerike i Turske nakon ovog sastanka koji je u unutrašnjim vestima u Turskoj zasenila Erdoganova objava „mladima“ o penzionisanju, toliko je detaljan i dugačak da suštinski predstavlja povratak Turske na sam vrh američkih saveznika – na čak i više mesto nego ono na kome se nalazila pre nego što je Erdogan 2018. započeo svoj flert i, ispostavilo se, neuspešan politički blef, sa kupovinom ruskog raketnog sistema S-400. Već u prvoj zvaničnoj poseti Vašingtonu Hakan Fidan je obezbedio pristanak Amerike na praktično sve zahteve Ankare i na posebno isticanje strateškog značaja Turske za odnose ne samo na Bliskom istoku, već na sva tri kontinenta na kojima turska ima već odavno svoje trupe. 

Sa turskim generalom kao komandantom KFOR-a na Kosovu, time dodatno učvršćujući svoj i inače ogroman uticaj na Balkanu, Hakan Fidan i turska politika mogu da se okrenu ostvarivanju svojih ciljeva na još jednom području – rešavanju pitanja Kipra po svojim pravilima. Gledajući strateški u budućnost, pre svega na mogućnost ogromnih prihoda od zemnog gasa čija se nalazišta nalaze u vodama od 1974. i turske invazije podeljene Republike Kipar, Ankara je načinila prvi korak u pokretanju dijaloga o rešavanju ovog problema. Odustajući od Erdoganovog ultimatuma da se samoproglašena Turska republika severni Kipar mora odmah priznati kao nezavisna država, turska diplomatija je prethodnog vikenda objavila svoje „početne“ uslove za bilo kakav razgovor. Iako ti uslovi suštinski znače istu stvar, isticanje Ankare da se problem okupiranog severnog Kipra mora rešavati „po modelu Tajvana i Kosova“, jasno govori o novoj, veštijoj turskoj diplomatiji i politici. S obzirom na već ostvarene dogovore u Americi, nema sumnje da će nova, praktično već sada post-Erdoganovska turska diplomatija biti i uspešnija u ostvarivanju svojih ciljeva.