Vest nije nova mada je sada opipljiva. Džared Kušner, moćni finansijski magnat i zet još moćnijeg Donalda Trampa, bivšeg, a moguće i narednog predsednika SAD, planira da ruševine zgrade Generalštaba u Beogradu pretvori u luksuzni hotel
„Ko sme, taj može. Ko ne zna za strah, taj ide napred.“
Poruka legendarnog vojskovođe iz oslobodilačkih ratova, dva balkanska i Velikog Živojina Mišića, istaknuta poodavno na polusrušenoj zgradi Generalštaba Vojske (onda još skraćene Jugoslavije, sada) Srbije, dobija posve novo značenje u vremenu kada su to monumentalno zdanje i neprocenjivo građevinsko zemljište na kojem leži predmet nove investicione avanture u koju Beograd ulazi. U Srbiji se danas, kad to čuvena politička volja aminuje, sve može bez straha – brže, jače, naprednije, što bi vlast koja ne sme da stane proklamovala.
Može se, dabome, kao značajna u razmatranje uzeti i neproverena tvrdnja da je čuveni arhitekta Nikola Dobrović, po čijoj ideji je zgrada podignuta, nameravao da ovekoveči kanjon Sutjeske i simbolično prikaže jednu od ofanziva Titove Narodnooslobodilačke vojske u Drugom svetskom ratu, poznatu kao bitka za ranjenike.
No, ni Živojin Mišić ni Sava Kovačević nisu bitni kada je u izgledu reka dolara.
Vest nije nova čak ni sada mada je sada opipljiva. Džared Kušner, moćni finansijski magnat i zet još moćnijeg Donalda Trampa, bivšeg, a moguće i narednog predsednika SAD, planira da ruševine zgrade Generalštaba u Beogradu pretvori u luksuzni hotel. Prema informacijama koje je obelodanio narodni poslanik Aleksandar Jovanović Ćuta, dve američke firme Atlantic Incubation Partners LLC i Kushner Realty LLC dobiće lokaciju besplatno na 99 godina, uz otvorenu mogućnost da se pravo korišćenja pretvori u pravo svojine, govorile su o milijardi dolara vrednoj investiciji, ali prestižni njujorški list je prepolovio tu svotu. Navodno, Srbiji će pripasti nešto više od petine, odnosno 22 odsto profita.
Posrednik u poslu je nekadašnji Trampov izaslanik Ričard Grenel za Zapadni Balkan, koji se otvoreno raduje ovom poslu – kao završetku ideje začete pre pet godina.
Resorni ministar u tehničkom mandatu Goran Vesić, naveden u inicijalnoj informaciji poslanika Jovanovića kao potpisnik Memoranduma, prvo je demantovao sve, da bi onda objasnio kako ga je Vlada Srbije ovlastila da pregovara, pa dodatno precizirao da ima tri interesenta. I nehajno, kao da je reč o placu koji je nasledio od dede nadomak rodnog Prijepolja, kazao da će, kad ugovor bude potpisan, o tome obavestiti javnost na konferenciji za medije.
Ako ga neka vlada i novi parlament ne preteknu lex specialisom sličnom onom za obližnji Beograd na vodi i EXPO2027. Kao da u crvenom zdanju nema nagomilane istorije i kulture, sećanja koje će teško biti sačuvano ukoliko na njegovim temeljima iznikne staklena menažerija u kojoj će razonodu i posao naći samo ljudi debelih džepova i računa.
LICE I NALIČJE
Aleksandar Vučić i njegovi razbojnici nisu samo pljačkaši javne imovine već zatirači kulture i istorije, kaže za Novi magazin, očito ljut, odbornik u Skupštini Beograda Đorđe Miketić.
„Ovu vlast moramo posmatrati kao srednjovekovne varvare koji su zaposeli naš grad, pale ga, pljačkaju i ruše, ali ne samo da bi se obogatili. Već mu zatiru mesta sećanja, zatiru kulturu i identitet. I to ne slučajno“, objašnjava Miketić i dodaje: „Da napomenem samo neke zločine: Kalemegdan – bivši gradski arhitekta ‘sredio’ da čitav blok nikne na parceli rimskog utvrđenja, Železnička stanica iz 19. veka sačekala da bude smetlište istorije kao osvetljeni kontejner građevinskog otpada, Kosančićev venac – onaj topli pejzaž načičkanih zgrada, zauvek ucrtan u kolektivnom sećanju, više ne mami osmeh jer postaje mesto kič-gradnje staklenih zgrada i penthausa, zgrada Ikarusa u Zemunu – biser međuratnog modernizma precrtan pa uništen, i to rukom bivšeg dekana arhitektonskog fakulteta Vladana Đokića, nakon toga unapređenog u rektora BU.“
I naglašava – saučesništvo struke u zločinu, što bi rekao Dragoljub Bakić.
Prema rečima našeg sagovornika, jedan par rukava je otimačina javnog dobra i državnih parcela, što je kriminal za koji će odgovarati pred sudovima: „Međutim, sasvim drugi je onaj nepovratni zločin nad našom kulturom i istorijom. To je konačan čin. Kad se jednom sruši, na primer Nemački paviljon, deo logora Sajmište – posle nema nazad. Mi ćemo voziti automobile po tom kružnom toku napravljenom baš preko grobova i mesta stradanja naroda. I vozićemo se tako, večno ukrug, u vrtlogu istorijskih poraza i pogrešnih skretanja, ali sa osmehom jer nas dupla traka vodi u novi tržni centar.“
Društvo bez kulture sećanja i razorenog identiteta biće spremno da ponizno kliče svakom sledećem belosvetskom prevarantu, bilo da on dolazi iz Amerike, Emirata, Kine ili Rusije. Zato je bitka za Beograd ključna bitka za opstanak ovog društva, uveren je Miketić.
„A to je bitka i za Generalštab, i za Sajam, i za Stari savski most i Cvjetu Zuzorić i elektranu Snaga Svetlost i sva druga mesta koja su pod napadom varvara. Dobrovićev Generalštab je zaštićeno kulturno dobro jer predstavlja izuzetno delo srpske i jugoslovenske modernističke arhitekture i kompletno umetničko delo. Ove dve zgrade, jedna nasuprot drugoj, sa svojim kaskadama simbolišu kanjon Sutjeske gde se odigrala čuvena bitka za oslobođenje naše zemlje od nacističkog okupatora“, naglašava Miketić.
Kaskade
Monumentalni kompleks u Nemanjinoj sastoji iz dva stepenasto završena trakta koji se kaskadno spuštaju ka Nemanjinoj ulici, kreirajući na taj način urbani simbol gradske kapije. Osim kaskadnih formi, fasade odlikuje primena kontrastnih materijala — robusnog, mrko-crvenog kamena iz Kosjerića i belih mermernih ploča sa ostrva Brača. Najupečatljiviji vizualni motiv predstavljaju prozorske trake na fasadama oblikovane u duhu poznog modernizma, navodi se u opisima zgrade.
INVESTITORSKI URBANIZAM
Odmerenija u rečima je istoričarka umetnosti Irina Subotić, ali zaključak je sličan – mi ne poštujemo tradiciju i kulturu. Štaviše, ustupanje zgrade GŠ stranim investitorima je odricanje od naših vrednosti i prošlosti, svega što Beograd čini gradom, smatra ona. Tim pre što je u sklopu upravnog kvarta, prekoputa sedišta Vlade Srbije, Ministarstva spoljnih poslova i niza drugih značajnih institucija: „Ovoj zgradi u samom centru grada ne može da se nameni neka nova uloga, mora ostati celina koju bi trebalo rekonstruisati. Možda novim tehnologijama. Beograd mora da čuva svoj identitet, koji smo u velikoj meri već urušili.“
Subotić podseća da su u zoni Slavije već srušene zgrade koje su čuvale sećanje grada, a da se u novom „širenju“ pominju i još neke koje bi bile na udaru investicionog urbanizma.
„Investitorski interesi i nepoznavanje istorije, kulture i zakona, neshvatanja da Beograd mora i može biti sačuvan. Ako budemo imali još kula, još Beograda na vodi s tornjevima, to više neće biti isti grad“, upozorava istoričarka umetnosti.
Sa stanovišta njene struke, posebna opasnost je i to nimalo simbolično uklanjanje velikog arhitektonskog dostignuća i brisanje dela Nikole Dobrovića s lica zemlje. Nepoštovanje i neznanje je u osnovi, smatra ona, i mora se zaustaviti.
Miketić podseća da je zgrada Generalštaba ciljano napravljena upravo da bi postala monumentalni toponim sećanja na našu veličanstvenu istoriju i žrtvu u borbi protiv fašizma.
„Nakon toga je i preživela eksplozivne udarce tomahavka prilikom NATO agresije. I baš zbog toga, što i sama zgrada priča našu istoriju, ona ne sme biti srušena niti postati parcela za potkusurivanje između domaćih i međunarodnih profitera. Naprotiv, ova jedinstvena građevina se može i mora restaurirati. Novca ima, eno 15 miliona koji su opredeljeni za rušenje Starog savskog mosta. Na arhitektonskom fakultetu su već imali konkurs mogućih rešenja, nek pogledaju šta kažu studenti“, podseća on.
Ako je, objašnjava naš sagovornik, obnovljen Avalski toranj, ako je privatnik obnovio BIGZ, Beograđanku, Sava-centar i tu našao interes – tako se može rekonstruisati i zgrada Generalštaba jer to ne samo da je isplativo već može biti i lekovito za naše razoreno društvo.
SPOMENIK KULTURE
O značaju objekta svedoči i odluka da bude proglašen spomenikom kulture, a zgrada s tim atributima ne može se tek tako rušiti niti je moguća njena prenamena bez opsežne i argumentovane javne rasprave.
Raskrsnica Nemanjine i ulice Kneza Miloša je tradicionalni državni centar Srbije. U sva četiri bloka na ćoškovima su državne zgrade. Kakav crni hotel?! To je kao guranje prsta u oko“, kazao je za Danas Bojan Kovačević, predsednik Akademije za arhitekturu Srbije, autor knjige „Arhitektura zgrade Generalštaba, monografska studija dela Nikole Dobrovića“, zahvaljujući kojoj je, između ostalog, zdanje dobilo status kulturnog dobra.
Kovačević ističe da je ovo što sada nudi vlast „napamet, mimo zakona, mimo notornih uzusa“: „Pod jedan, kulturno dobro ne može da se ruši. Morao bi prvo da mu se ukine taj status, što uopšte nije naivna procedura, kao što je složena procedura da se dobije taj status. Jedna od osnovnih stvari oko kulturnih dobara je da se njihovo proglašenje ne dešava preko kolena nego je uvek plod ozbiljnog promišljanja kako, zašto i proglašenje za kulturno dobro je trajno. Ono nema nikakva vremenska ograničenja.
Dobrovićev projekat jedan je od retkih projekata srpske savremene arhitekture koji se pominje i u stranim knjigama o arhitekturi.
I POLITIČKI UGAO
Osim nesumnjive arhitektonske vrednosti i ambijentalne sredine, zgrada GŠ je tokom NATO bombardovanja 1999. dobila i novi simbolički značaj, koji vremenom kao da jača. Taj rakurs naglašava i Aleksandar Jovanović zamerkom što se zgrada koju su bombardovali „natovci“ daje Amerikancima.
No, iza naslaga lažnog ili stvarnog patriotizma krije se i ozbiljan spoljnopolitički presedan na koji ukazuje vojni analitičar Petar Bošković, naglašavajući da Aleksandar Vučić opet tipuje na Trampa, što se nije pokazalo kao dobro za Srbiju.
Bošković kao višegodišnji načelnik uprave za odnose s javnošću Vojske Srbije, koji je u karijeri „promenio“ desetak ministara odbrane, podseća da ovo nije prvi pokušaj da se zgrada Generalštaba obnovi. „Za vreme ministrovanja Dragana Šutanovca postojala je ideja da se zgrada na tenderu ustupi investitoru koji bi imao obavezu da na banjičkom visu napravi novi GŠ, gde bi prešle i obaveštajne agencije. To se nije desilo, a Tramp je prvu ponudu dao 2013.“
To rešenje je podrazumevalo da se obnovi izgled zdanja, uz odobrenje Vojske za prenamenu.
Bošković dodaje da su u Birčaninovoj prošle godine ispitivane geotermalne vode, navodno da bi se videlo koliko je taj izvor upotrebljiv za grejanje. A u svetlu nove investicije, Beograd bi, uz pogodna bušenja, mogao dobiti treme na Slaviji, pa bi umesto zamišljene Sutjeske, gradom hučala neka druga voda!
Napokon, Bošković, kao kapetan bojnog broda u penziji i nekadašnji vojni portparol, upozorava da je Vojska Srbije proteklih godina sistematski lišena imovine na različitim lokacijama, najčešće bez ikakve naknade i – bez glasa protivljenja generala: „Možete li da zamislite Radomira Putnika i Živojina Mišića ili Titove generale da ćutke pređu preko toga? Zgrada Generalštaba je, pri tome, 2005. proglašena za kulturno dobro.“
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR