Uprkos postojećem zakonu i protokolima, deca u praksi često nisu prepoznata kao žrtve porodičnog nasilja. Manjkavost sistema ogleda se u nepostojanju komunikacije između institucija koja postupaju u slučaju porodičnog nasilja, ponavljanje grešaka i zavisnost od ličnih i profesionalnih kapaciteta osoba koje su uključene u slučaj, navode sagovornice N1.
Zakon o sprečavanju nasilja u porodici iz 2017. godine koji je trebalo da značajno pomogne žrtvama, za decu nije promenio mnogo toga. Iako po protokolima za postupanje jeste propisano da se deca smatraju žrtvama porodičnog nasilja „ne samo kada ga direktno trpe“, već i kada mu svedoče, bilo direktno, bilo da čuju ili vide tragove nasilja, u realnosti se deca ne tretiraju tako.
BIRN je tekstu „Porodično nasilje nad decom: nevidljive žrte“ koji predstavlja analizu dostupne sudske dokumentacije u devet slučajeva ubistava dece, više od 130 protokola, uputstava, izveštaja međunarodnih i nevladinih organizacija, državnih ustanova i mišljenja Zaštitnika građana i razgovora sa više od 20 pravnika, tužilaca, sudija, socijalnih radnika, doktora, psihologa i svedoka nasilja, prikazao manjkavosti sistema zbog čega dolazi i do najtragičnijih posledica, poput ubistva deteta.
Jedna od autorki ove priče, novinarka Dragana Prica Kovačević, za N1 kaže da istraživanje koje je prethodilo tekstu nije otkrilo ništa novo, osim da su shvatili da se greške ponavljaju, te da su ubistva dece mogla biti sprečena s obzirom da su počinioci, kako navodi, za prethodno nasilje bili osuđeni na uslovne kazne.
„Imamo Zakon o sprečavanju nasilja u porodici koji je doneo neke dobre mere, ali protokoli nisu usklađeni sa zakonom. Imamo zastarele protokole iz 2005. i 2009. godine“, navodi ona.
Dodaje i da bi saradnja institucija trebalo da bude jaka, ali da to nije slučaj i da često između sebe nemaju komunikaciju te da ne obaveštavaju jedna drugu o postupanjima u konkretnim slučajevima.
„Ne postoji uvek jedna institucija koja pogreši, nekad je to centar za socijalni rad, nekad tužilaštvo, nekad sudstvo i obično je propust ljudski. Ne postoji komunikacija između institucija, pa i jedna greška može dovesti do ubistva“, navodi Prica Kovačević.
Psihološkinja Radmila Vulić Bojović za N1 ističe da bi dete, pri proceni nasilja u porodici, trebalo da bude u fokusu.
„To nije slučaj zato što nemamo dovoljan broj obučenih ljudi u institucijama, namamo ljude koji su senzibilisani da procene i sagledaju kontekst i stvarno značenje akta nasilja koji je počinjen“, navodi ona.
Vulić Bojović objašnjava da procedura podrazumeva da prvo reaguje policija koja izlazi na teren, procenjuje rizik i donosi mere.
„Policajac u tom postupku kontaktira dežurnog tužioca i radnika centra za socijalni rad. Nakon toga se na koordinacionom timu, koji je predviđen Zakonom, sastaju socijalni radnik, policijac i tužilac i pravi se individualni plan zaštite koji se zove plan za dete i porodicu, jer je dete u fokusu, ali tu vrlo često izgubimo dete ako nije direktno žrtva nasilja“, kaže Vulić Bojović.
Izveštaj Zaštitnika građana pokazuje da policija retko decu prepoznaje kao žrtve nasilja i ne rade procene rizika, osim kada su direktne žrtve.
Komentarišući to Prica Kovačević kaže da pretpostavlja da je to u skladu sa našim naučenim obrascima ponašanja – da je dete najbezbednije u porodici.
Međutim, kako navodi, Centri za socijalni rad, tužioci i sud mogu utvrditi da je dete indirektna žrtva nasilja čak i ako to ne stoji u izveštajima policije. Ipak, kaže, oni to pravo retko koriste.
Problem koji se takođe vidi je i da deca najčešće nastavljaju da viđaju nasilnog roditelja, a Vulić Bojović objašnjava da je to zato je jako teško i vrlo složeno nekome ograničiti roditeljsko pravo.
„Mi danas znamo da deca koja odrastaju u atmosferi nasilja imaju potpuno drugačije strukturisan mozak i funkciju mozga nego deca koja odrastaju u atmosferi mira. Za detete je izlaganje atmosferi strepnje, straha, nesigurnosti da nešto strašno može da se desi vrlo štetno“, objašnjava psihološkinja.
Ona ističe i da je ključni problem i porazno to što, kako kaže, sve zavisi od ličnih i profesionalnih kapaciteta osoba koje su involvirane i koliko oni žele time da se bave.
Dodaje i da se odgovornost zbog učinjenih grešaka retko snosi i samo oni koji nemaju jaka leđa, koje niko ne štiti, a načešće su to, kako ističe, zaposleni u centru za socijalni rad.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR