U ravni posmatračevog oka, stvara se iluzija da iznad glava bronzane “porodice”, Tvrđava lebdi. A onda, hodajući niz kej, došao bih do “Indeksovog” igrališta. I danas, bez izuzetka pomislim na to, kako sam davno, još devedesetih, tu u blizini, odlazio u posete kod prijatelja, zemljaka po očevini, Lazara Rakića. 

Bio je profesor, istoričar sa nervom, koji mu je davao redak talenat da nauku, umesto kroz oveštale akademske floskule, provlači kroz meandre života, u njegovoj sirovoj jednostavnosti i snazi.

On, Lazar Rakić, ispripovedao mi je tu, u svom limanskom stanu, priču koju ću zauvek pamtiti. U njoj je opisan istinit događaj, u kojem je jedan Nadaljčanin 1914. mobilisan i poslat na front.

Bio je toliko raspoložen da se bori za austrijsku vojsku, da je jedva dočekao prvu priliku da bude „zarobljen“ od Rusa. Nije prošlo mnogo, ovi ga pošalju u jedno selo, da pomaže u kući kod nekog ruskog domaćina. Krene razgovor, i naš Nadaljčan upita Rusa, „a gde je njegov sin“? Ovaj mu u suzama odgovori da je i on bio na frontu i da je pao u zarobljeništvo.

A naš uporan, pa pita gde se sin tačno nalazi. Rus mu kaže da je mladić u nekom selu kod Subotice, i tamo služi kod jednog gazde.

Na to Nadaljčan odmah poruči ocu: „Vid babo! Ovaj kod koga sam ja, ima sina koji je zarobljen i služi u jednom selu kod Subotice. Idi tamo i potraži tog Rusa. Pa se dogovor'te! Dovedi ti njega u Nadalj, da služi kod tebe. A ja sam kod njegovog oca. I tako nas dvojica, sedimo gde jesmo, a nećemo biti zarobljenici – već „trampljeni“ sinovi“!

I tako je i bilo.

Oba mladića su, iako zarobljenici, u sreći dočekala oslobođenje.

Ne znam da li i vama, ali meni je ovo jedna od najboljih priča na temu besmisla rata. U rangu povesti o Remarkovom mladiću, čija smrt, za vojnu komandu ne predstavlja povod da izmeni izveštaj, u kojem je i tog dana stajalo “na zapadu ništa novo”.

Jovan Soldatović i Lazar Rakić. Mreža od najfinijeg prediva u koju se hvataju naši snovi i sećanja.

U večitom zagrljaju opraštanja i nezaborava.