SA DOBITNICOM NAGRADE „MIRKO ČUPIĆ“
Zbog zabrane ulaska na Kosovo, Svetlana Vukmirović je nagradu od direktora „Panorame – Jedinstva“ Rade Komazec dobila na Merdaru.
Pored genetske hrabrosti, isksutvo izveštavanja sa „strašnih“ mesta je Svetlanu dodatno osnažilo Rođena u Prištini, novinarka i urednik RTS Svetlana Vukmirović živela je i rasla u Donjoj Dubnici kod Podujeva gde je njena porodica neprestano bila pod pritiskom albanskog okruženja i čestih i žestokih neprijateljskih napada.
Od detinjstva je želela da bude novinar i da posvedoči o istini i zlonamernim napadima na Srbe na Kosovu i Metohiji jer je i sama bila žrtva takvih nedela. Možda se i zato kao novinar i urednik odvažila da hrabro izveštava i sa najrizičnijih mesta i događaja kojih je na Kosovu i previše.
Na Dan Jedinstva 25. decembra prošle godine novinsko-izdavačka kuća „Panorama – Jedinstvo“ dodelila joj je nagradu za novinarsku hrabrost „Mirko Čupić“ koja se dodeljuje skoro dve decenije.
Zbog zabrane ulaska na Kosovo, direktor „Panorame – Jedinstva“ Rada Komazec joj je nagradu uručila na Meradru.
Razgovarali smo sa Svetlanom o njenom životu i radu, o mukotrpnom otporu i borbi za život u Podujevu porodice Vukmirović.
Srbi su se stalno iseljavali zbog pritiska Albanaca
Detinjstvo novinarke RTS-a Svetlane Vukmnirović u Dubnici nije bilo lako.
– Odlazili smo u školu uz roditeljsku pratnju, pratile su nas kamenice, pljuvanje, psovke i izlivi mržnje na nacionalnoj osnovi. Zbog nesigurnosti i stalnih fizičkih napada Srbi su se selili. Mnogima su pretili da ukoliko se ne odsele da će im deca biti ubijena. Istovremeno se dalje od Kosmeta odvijao lep život u tadašnjoj SFRJ. Naši problemi su se u državi, u to vreme, zataškavali i niko skoro nije hteo da za njih čuje i da ih ozbiljno shvati. Srpsko stanovništvo je trpelo i ključalo. Albansko nasilje je uzimalo maha, sećam se demonstracija kada su uzvikivali “Kosovo Republika – Regan“ – kaže novinarka.
U to vreme su već imali zastavu Albanije na svim državnim institucijama. I to im se tolerisalo. Stariji pamte više, priča Svetlana Vukmirović. Ova hrabra novinarka podseća na sve ono što se dešavalo i na drugim mestima na kojima su Srbi bili u manjini, nezaštićeni i na osami.
– Sećam se da su nas krali, da su sve otimali i da nismo često bili sigurni. Kamenovali su srpske đake, puštali na njih pse, tuče su izazivala njihova deca. Bilo je i manje lepih dana kada smo se sa albanskim vršnjacima igrali i skijali zajedno. Ali, kao po nekom nalogu i iznenada bi nas opet napadali i pretili svima. Davne 1981. godine kada su bile njihove demonstracije pamtim da nas je majka sakrila na tavan, a da je ona stražarila iz šupe, sa puškom M-48 dok su nam oca Radosava danima i noćima držali u gradu zbog takozvanih informativnih razgovora. Moji su se borili da ostanu i da se poprave odnosi, ali bilo je sve gore i gore. Najbliža komšinica Nezmija Đoni, koju smo pomagali kad se, koju godinu ranije, doselila iz Tropoje (Albanija) u srpsku kuću do nas, koju joj je država dala na korišćenje, napala je i udarila moju najstariju sestru Snežanu, a mojoj majci koja je došla da je upita šta se dogodilo, stavila je veliki nož pod grlo i rekla „srpska kučko idi za Srbiju, ovo je Albanija“. Iako je doživela šok moja majka Radosava je uspela da joj odgovori: “Da li je ovo hvala za svu pomoć koju smo vam pružili? I znaj, ti si u Srbiji, došla si ovde iz Albanije, vrati se tamo ako nisi zadovoljna“. Slučaj je završio na sudu. Stigla nam je i informacija da planiraju da kidnapuju moju sestru. Zbog toga, moji roditelji najstariju sestru Snežanu momentalno šalju u Beograd, kod mamine tetke. Tamo je nastavila školovanje i više nije mogla da se vrati na Kosovo i Metohiju.
Napustili Podujevo zbog maltertiranja i pretnji
Tako je teklo detinjstvo Svetlane Vukmirović, na porodičnom imanju od sedam hektara, kada je krajem avgusta 1984. godine došao otac iz Podujeva i potresno saopštio da je dobio pretnju od Albanaca da će mu jednog od dvojice sinova ubiti ukoliko se ne odseli sa Kosova i Metohije.
Svetlana je tada imala samo deset godina i prvi put je morala da napusti zavičaj. Otac je tada odlučio da spasi porodicu i smestio ih je na sigurnije mesto u Šumadiju.
– U noći kad smo se spakovani sa stvarima spremali da krenemo, pokušali su da nas napadnu, stražu nam je sa puškom držao ujak Vukoje Garić sa bakom Milicom. To se ne zaboravlja – seća se Svetlana Vukmirović.
Svetlanin otac se vratio u Podujevo, a sa njim druga po redu sestra Mirjana, koja je tada bila u srednjoj školi.
– Problemi su se nastavili, Mirjanu su pretukli u školi, a tatu su izveli na sud za razne izmišljotine. Uspeo je da dokaže da je nevin, ali je četrdeset i tri puta bio na suđenju – podseća se Svetlana.
Život porodice Vukmirović se nastavio u Šumadiji, a privikavanje nije bilo lako. Svetlana pamti da njeni vršnjaci nisu znali o događajima Kosovu i Metohiji, a želja da se vrati bila je ogromna. Obećala je sebi da će to uraditi kada završi srednju školu u Kragujevcu. Svake noći sa porodicom je gledala vesti i Dnevnik RTS-a i izveštaje Milisava Milića koji joj je kao novinar bio uzor.
– Čekala sam dan kada ću postati student Univerziteta u Prištini, što sam i učinila 1993. godine. Sećam se da je tada moj otac zaplakao, ali je bio ponosan i podržao me. U to vreme, usred Šumadije, Albanci su pronašli moga oca i ponovo mu zapretili, pucnji su prošli pored njega. SRJ je tada bila pod ekonomskom blokadom, bila je jaka kriza, velika nestašica prehrambene robe, hiperinflacija i bilo je teško.
Krajem 1995. godine na Svetog Nikolu, počinje honorarni rad u Televiziji Priština, zahvaljujući Goranu Đurkoviću. Znajući da se malo zna o teškom životu Srba na Kosovu i Metohiji želela je da preduzme nešto.
– Studirala sam i radila u RTS – TV Priština, sve do juna 1999. godine. Drugi put sam tada morala da napustim Kosovo Metohiju. Treći put sam morala da napustim Kosovo i Metohiju kada su mi 1. maja 2023. zabranili da pređem administrativnu liniju na Merdaru, koja je samo kilometar i po od mesta gde sam odrasla. Kako objasniti sve to, ali tako je bilo.
Emisijom „Pravo na sutra“ Svetlana Vukmirović je postigla uspeh i verovatno, potpuno novinarsko samopouzdanje. A o nekim novim idejama i planovima kaže:
– Lepo ste to rekli i veoma je važno samopouzdanje. Pored kosmetskih tema imam želju da radim emisiju o Srbima u regionu i dijaspori, svuda gde postoji trag našeg postojanja. Mi smo drevni narod i o tome treba govoriti.
Iscrpljujuće izveštavanje sa mosta na Ibru
Pored, reklo bi se, genetske hrabrosti, profesioanlno bavljenje novinarstvom i iskustvo izveštavanja sa „strašnih“ mesta je Svetlanu dodatno osnažilo.
Svetlana Vukmirović je izveštavala i iz severnog dela Kosovske Mitrovice kada se vodila borba na mostu. O tome kaže:
– Posle proterivanja iz Prištine 1999. počela sam da izveštavam, iste godine, iz severnog dela Kosovske Mitrovice. Bilo je teško, nebezbedno i iscrpljujuće. Albanski oružani napadi i sukobi na ibarskom mostu trajali su mesecima, godinama. Tenkovi na sve strane, pozivi da se telima brani most i sačuva grad dok su meci sevali. Hodali smo oprezno ulicama, jer su mitraljezima pucali iz južnog dela grada. Gledala sam ranjene i ubijene Srbe, dok je suzavcem KFOR pokušavao da zaustavi Albance. U to vreme Srbe su vozili vojnim transporterima KFOR-a. Tada sam imala dvadeset pet godina i veliku energiju da sve izdržim. Da bi uradili reportažu morali smo da idemo do našeg dopisništva u Kraljevo, pa bi se vraćali kasno nazad. Sećam se jednom da se pokvario auto u povratku, bilo je zimsko vreme, dočekali smo jutro u ledenom autu.
Svedoci smo i nasilja nad novinarima pa i ubistava, jer je „biti novinar“ bilo i ostalo rizično. Evo šta o tome kaže naša sagovornica:
– Novinarski posao je često rizičan. Ako ste svesni rizika i nastavite da radite sa tim saznanjem onda ste prihvatili sve rizike. Život vam servira situaciju i na vama je da li ćete je zaobići, što je lakše, ili ćete uraditi pravu stvar i nastaviti da radite.
A novinarska etika, koja je danas na ispitu i koje je sve manje?
– Šta je danas novinarska etika, od koga je očekivati..? Žuta štampa, površnost, kič i „teletabisi“ su svuda. Treba ostati normalan, pored svega što možemo da vidimo na našoj medijskoj sceni, tu su uglavnom površni novinari koji misle visoko o sebi. Nedostaju novinari starog kova, školovani i ozbiljni ljudi, ljudi od integriteta.
Ponosna na svoju primarnu porodicu u kojoj je bilo sedmoro dece i mada postiže zapažene i nagrađivane rezultate, za Svetlanu Vukmirović je porodica na prvom mestu.
– Ja sam šesto od sedmoro dece, nas pet sestara i dva brata. Velika porodica znači mnogo događaja, zajedništvo i sreću, isto tako nosite i zajednički teret. Porodica je odanost, mesto utočišta gde pripadate, sve. Nikada niste sami, imate najbolju kritiku i iskrenost. Govorilo se uvek: „Jaka porodica – jaka država“. Ponosna sam na svoje roditelje Radosava i Radosavu koji su nedavno dobili veliko i zasluženo priznanje u Ruskom domu “Za ljubav i vernost“. Upravo su proslavili 60 godina braka. Naša porodica je zajedno sve izdržala i sve iznela. Zato je porodica važno jezgro, stub oko kojeg se čuvaju najveće ljudske vrednosti – zaključuje Svetlana Vukmirović.