Protest u mišolovci

Na protest u Beogradu sam odlučio da odem, jer sam tako obećao Pjotru Nikitinu iz Ruskog demokratskog društva, koji će biti gost u narednoj epizodi DLZ. Osećaj nije isti kao kad se ide na proteste protiv srpskog režima. Daleko je gori.

Došao sam u Pionirski park u 13 časova, pozdravio policajce u civilu, čije je prisustvo bilo vidljivo i brojno i stao kraj dečijeg igrališta. Bio sam jedini Srbin tu, ne računajući retke novinare. Inače i ja sam nastupao delom kao novinar, okačivši oko vrata novinarsku legitimaciju, u zabludi da me može zaštititi ako nešto krene nizbrdo.

Posle govora, koje nisam čuo, jer je ozvučenje bilo slabo, počela je šetnja, tačnije usiljeni marš, preko Trga Nikole Pašića, do Terazija, pa nešto sporije ka Trgu. Tu mi se pridružio Nikola, sa Instagrama, pa sam napokon imao i društvo, s kojim sam mogao da podelim nelagodu koja me je obuzela.

Ćelavi iz crne limuzine s bosanskim tablicama viče: „Vratite se kući!“, na šta jedino ja nervozno reagujem, a ostalima je to, izgleda, očekivano. U Kolarčevoj, tri fantoma s kapuljačama, skroz u crnom, prilaze koloni, ali ih policija u civilu kratkim prijateljskim ubeđivanjem vraća na trotoar.

Na Trgu manje sveta nego u šetnji. Nekoliko „Žena u crnom“ i mi, šaka jada, jedini smo Srbi. Prema informacijama do kojih sam došao, od par stotina prisutnih, polovina su Rusi, četvrtina Ukrajinci, a ostalo policija u civilu. Grupa od desetak omladinaca, vičući „Slava Rusiji“ uleće među okupljene, da bi ih u roku od nekoliko sekundi, policajci u civilu prijateljskim ubeđivanjem nekuda poslali.

Prolaznici dovikuju izjave divljenja Putinu ili nas naprosto psuju. Na obodima Trga stoje, možda policajci, možda huligani. Nikola pronalazi Nikitina, koji drži plakat podrške ruskoj književnoj prevoditeljki, Eleni Koposovoj, kojoj zbog potpisivanja peticije protiv rata preti proterivanje iz Srbije. Upoznajemo se, kratko ćaskamo, obojica razmišljajući o nečemu drugog i u 13.55 objavljujem: „Kao najprepoznatljiviji ovde, idem.“ Jedan, koga bi trebalo da znam odnekud, izgovara: „Mare, šta ti je, ako ti se nešto desi, svi će znati ko je.“

U skladu sa bezbednosnim protokolom, udaljavam se varijantom B16, prema kojoj je verovatnoća da će me neko zaskočiti i umlatiti najmanja. Neko vreme hodam noseći peper sprej u ruci sa prstom na okidaču. Prolaznici uglavnom pričaju na ruskom. Eto, tako je bilo meni u subotu.

Prisutni su sa Trga otišli do Pobednika, usput su ih srpski domaćini psovali, a policajci u civilu sprečavali da dođe do fizičkog kontakta. Skup je, prema medijima, prošao „bez incidenata“.