Vučić je u ponedeljak uveče nacrtao preciznu mapu svog psihičkog poremećaja. Kredom na tabli smestio je, u direktnom prenosu, svoju krhku ličnost-žrtvu sred vrtloga svojih aveti. Uveren je, uostalom, svesno ili ne, da je njegova bolest, kao nultog pacijenta, sasvim dovoljno uzela maha u tkivu društva, i da će ga većina Srbije, ili makar gledalaca televizije Hepi, odlično razumeti. Na udaru su i on i Srbija. Povlači sulude drhtave linije koje povezuju sve neprijateljske namere. Katkad zastane tobože zaprepašćen agresorovom kontradiktornošću. Svet neprijatelja srpske države, odnosno njega lično, auditorijumu će možda izgledati isprepletan i zbunjujući, ali tu je on da objasni. Jer on je sada ratni strateg. Svud oko njega su tenkovske jedinice, artiljerija i pešadija koje su ka Srbiji okrenule svoje zlokobne cevi.
Za građane Srbije, danas, četvrt veka od ubistva Slavka Ćuruvije, četvrt veka od kad je Miloševićev ministar informacija rešio svoje stambeno pitanje i isto toliko od najbesmislenijeg rata koji je srpska država u svojoj istoriji vodila, sasvim je postalo svejedno da li je ovom današnjem Vučiću potrebna psihijatrijska pomoć ili je naprosto reč o lucidnom kriminalnom profilu koji već celu deceniju, u skladu sa ličnim prioritetima, i ne može da radi drugo sem da kompletnu državu upodobljava nenormalnom stanju permanentne i besprizorne korupcije, pljačke i laži.
Svejedno je, jer kad je bilo vreme da se na to ukaže, tek poneki psihijatar se javno oglašavao, tek poneki opozicioni političar se zaista bavio istinom, a vrhovni šef trasirao je put srpskog društva u tako raskošnu masovnu psihozu, da se danas Vučićeva patološka amoralnost, narcisoidnost i potpuna lišenost empatije, prepoznaje u gotovo svakom istaknutom predstavniku vlasti, režimskim nosiocima javnih funkcija, sve do direktora javnih preduzeća.
Ono što je izvesno, jeste da je pojedinac A. Vučić, sa ili bez psihijatrijske dijagnoze, uspeo da Srbiju dovede u stanje savršene moralne disfunkcionalnosti i lišenosti svesti o vlastitom egzistencijalnom interesu. Naravno, sve su uobičajene karakteristike fašizma već odavno tu, solidno ukorenjene: korupcija koja odmenjuje pravni sistem, batinaške horde koje odmenjuju organe reda, organi reda u funkciji održavanja bezakonja, gaženje slobodne reči, politička ubistva, održavanje latentnih i aktivnih sukoba u okruženju, stalna potraga za neprijateljima, izmišljanje lažnih tradicija, kult vođe, identitet žrtve, a sve to uz uobičajeno isticanje frustriranosti zbog nedavno izgubljenog rata.
Zlo je normalizovano, zlo je neskrivena i svakodnevna pojava koja izbija iz reči i fizionomija, iz postupaka, ukorenjeno u jeziku i navikama, na svim nivoima i ishodima Vučićeve vlasti. Ako bismo danas podigli sve stubove srama koji zaslužuju da budu podignuti – sa imenima sudija, odbornika, ministara, direktora javnih preduzeća – dobili bismo nepreglednu, mračnu šumu.
Nakon prvobitne zapanjenosti, teško da iznenađuje i takav monstruozan čin kao što je oslobađanje osuđenih ubica Slavka Ćuruvije. Koga će iznenaditi kada sutra budu oslobođene ubice Zorana Đinđića, nakon čijeg se ubistva, uostalom, bivši Miloševićev ministar po sopstvenom priznanju uneredio od alkohola? Koga može da iznenadi postupak gomile besramnog sveta koji odbija da oda poštu osamnaestogodišnjem mladiću stradalom od eksplozije u fabričkoj hali? Koga iznenađuju detonacije, požari, povređivanja i pogibije radnika, javne pljačke, masovna ubistva, skrivanje dokaza o ubistvima, pružanje zaštite ubicama...
Država već odavno, kao strategiju održavanja opšte oguglalosti, svoje svinjarije prikriva samo još većim svinjarijama. Kriminal se zabašuruje još većim kriminalom. Svako je nasilje, koliko god stravično, svakim danom devalvirano nasiljem koje znamo da će se dogoditi sutra.
Postalo je već trivijalno stalno podsećanje kako se Srbija svakim danom vraća u devedesete. Nije Srbija nikad ni izašla iz devedesetih, samo je u nekom trenutku odškrinula vrata ka normalnosti, tek da odvrati pogled sa neugodnih prizora – ratnih i kriminalnih politika, masovnih grobnica, kosovskih neuroza – i da sve to gurne pod tepih brojnih nerešenih kompleksa.
Verujem da je danas svakom mislećem građaninu ove zemlje sasvim nesporno da ovaj režim neće prestati da uništava državu, da je pretvara u oružje svoje pohlepe i mehanizme represije. Ne postoji institucionalni put za promenu vlasti. Institucije su odavno odmenjene entitetima koji se lažno predstavljaju kao tužilaštvo, sudovi, izborne komisije, ministarstva, zavodi... Režim će nastaviti da pljačka i to je sve čemu okupirana Srbija već čitavu deceniju služi, da bude pljačkana i devastirana, a takvo poništavanje države teško da se može završiti očuvanjem mira. Uostalom, ratni strateg Hepi televizije i njegovi saučesnici često nas na to podsećaju, uz najave uvođenja obaveznog vojnog roka, stvaranje preduslova za masovne mobilizacije, obezbeđivanje vojske rekordnom količinom naoružanja, o čemu već odavno izveštavaju i mnogi svetski mediji navodeći da je Srbija samo prošle godine izdvojila više novca za oružje od svih zemalja Zapadnog Balkana zajedno.
Nakon masovnih ubistava u maju, država je plenila oružje građana koje je nedeljama kasnije volšebno nestajalo iz policijskih stanica, u količinama dovoljnim za solidno naoružavanje paravojnih bandi.
Evropa sada, više no ikad od Vučićevog dolaska na vlast, daje otvorenu podršku demokratskim snagama u Srbiji, i sama već neko vreme suočena, nakon decenije pakta s preobučenim radikalom, sa očevidnom opasnošću koju srpska država pod naprednjačkom vlašću nosi, kako u odnosu na svoje neposredno okruženje tako i šire, u neizvesnim mesecima koji Evropi i svetu predstoje. Ali Evropa neće smeniti Vučićev režim. To moraju da urade građani Srbije.
Pitanje koje nam preostaje da postavimo sebi jeste samo jedno. Imamo li snage za masovnu pobunu? Uz svu evropsku podršku, uz najavljenu međunarodnu istragu o izborima, imamo li kapacitet da kao društvo svesno svoje egzistencijalne ugroženosti, svesno svog evropskog identiteta, svesno sebe, pružimo masovan otpor Vučićevom režimu?
Odričan odgovor nažalost značio bi samo to da se danas, opozicionim polaganjem zakletve u onoj sprdnji od skupštine, samo još dodatno betonira put srpskog građanskog društva ka potpunom i nepovratnom nestajanju.
Na mestu biografije
Književnik Dejan Atanacković novi je kolumnista Novog magazina. Pisac ovenčan nagradama, uključujući NIN-ovu, profesor na univerzitetu u Firenci i političar, doskorašnji odbornik u Skupštini Beograda, čitaocima Novog magazina ponudiće izoštrenu sliku sveta oko nas danas. Posebno onog našeg.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR